Izvor: Politika, 03.Nov.2011, 12:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čas koreografske anatomije
Za plesno ostvarenje „Božanstvena komedija”, u koprodukciji Grada teatra Budva i Bitef teatra, čiji koncept i koreografiju potpisuje Edvard Klug, umetnik iz Maribora, rumunskog porekla, i zavidne međunarodne reputacije, moglo bi se kazati da predstavlja koreografsku bravuru par ekselans, koja mu je i donela prestižnu nagradu „Dimitrije Parlić”.
Za polazište svoje koreografske vizije, koju je, potom, snagom i raskošnim zamahom svoje stvaralačke imaginacije zaodenuo u visoko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stilizovan scenski izraz, ovaj umetnik je odabrao remek-delo svetske književnosti Dantea Aligijerija. Opredelivši se za potpuni otklon od svakog vida ilustrativnog koreografskog pristupa prikazu tri zagrobna carstva, Klug je, stvaralački odgovorno, stvorio mogućnost da se njegovo viđenje „svete poeme” rastereti robovanja hronološkom praćenju složenog narativnog toka.
Na taj način, anticipirajući koreografsku postavku u celini, autor se selektivno fokusirao na one delove književnog dela za koje je osetio da se nalaze u najtešnjem saglasju sa njegovim scenskim doživljajem dela velikog Firentinca. Taj besprekorno vođen postupak, ispunjen u potpunosti autohtonom koreografskom leksikom koja pulsira sopstvenim ritmom najrazličitijih promera, potvrdio je Klugov prepoznatljiv, suveren i samosvojan koreografski stil.
I zaista, u susretu sa koreografskim rukopisom, čije nam autorstvo nije unapred poznato, postalo je moguće kazati: „Ovo je Klug”, i time implicitno odati, možda i najveće priznanje opusu jednog koreografa. Čak i kada uočavamo prisustvo izvesnih elemenata iz njegovih ranijih radova, koji su u „Komediju” uključeni na bitno drugačiji način, Klug citira nikog drugog do – sebe.
I manje podrobnom analizom, postaje jasno da u ovom ostvarenju ne postoji ni jedan pokret ili scenska radnja koju su iznedrili slučaj i proizvoljnost. Budući da je delo dramaturški i koncepcijski stameno postavljeno i vanredno čvrsto koreografski strukturisano, ono odjednom kao da postaje, neplanirano i bez ikakvih pretenzija na to, „čas koreografske anatomije”, koji nadahnjuje dragocenim prizorom vrhunske i suptilne izgradnje bezbrojnih, minuciozno osmišljenih detalja, razvijanih u pravcu građenja većih i manjih plesnih rečenica.
Istančani odabir sredstava, koji će biti kadari da podrže sve razvojne faze ciklično zamišljenih koreografskih sekvenci, uključio je u sebe čitavu lepezu maštovitih, lucidnih i idejno elaboriranih koreografskih i scenskih lajtmotiva, bitno doprinoseći emotivnoj uskovitlanosti, uzbudljivoj baš zbog toga što je potmula i sva u nagoveštaju.
Do kraja, i u potpunosti koncepcijski dosledna, predstava će, u vidu antiklimaksa, svoju eskalaciju doživeti upravo kroz potpuni smiraj duhovite poente, koji je vizuelno krajnje decentan, a toliko upečatljivo realizovan. I kako to biva, jasno i konsekventno izložena ideja zauzvrat je dobila od svojih igrača koncentrisano, energično i precizno sprovođenje svega zamišljenog, posredstvom oslobođenog, a duboko osvešćenog pokreta.
S obzirom na veliko stečeno iskustvo i na, prema svetskim standardima, potpuno ovladavanje raznovrsnim plesnim tehnikama, ne čudi što je Klug baš Ašhen Ataljanc dodelio ulogu koja je sve to najprimerenije istakla. Čini se da je ovo ostvarenje, u kvalitativnom smislu, označilo ogroman pomak i jednu vrstu prekretnice u radu Bitef dens kompanije, kada je onaj, do sada i te kako nazirani igrački potencijal, dobio i svoje umetnički najzrelije ispoljenje.
Uživali smo u dosezanju značajnih tehničko-interpretativnih dometa Ane Ignjatović-Zagorac, Nevene Jovanović, Milice Jević i u ovladavanju sve složenijim tehničkim zadacima Nikole Tomaševića, Strahinje Lackovića, Uroša Petronijevića i Miloša Isailovića, scenski naročito interesantne i obećavajuće pojave.
Milena Jauković
objavljeno: 03.11.2011.
