Izvor: Politika, 25.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čarobnjak iz Oza
U maloj stolarskoj radionici Goran Milaković proizvodi šarene drvene igračke koje su prava radost za mališane
U masi proizvođača igračaka koji su beogradsko tržište „osvojili” puškama, pištoljima i tenkovima, pojavio se i jedan pacifista. Miroljubivih namera, iz svoje male zanatske radionice „OZ”, smeštene u garaži jedne zgrade na Voždovcu, Goran Milaković nudi vesele, šarene didaktičke igračke koje kod mališana podstiču pozitivna osećanja.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
– Ove, takozvane, pametne igračke sastoje se iz delova koji mogu da se sklapaju i rasklapaju. Osim što se zabavljaju, deca uz njih razvijaju motoriku, pažnju, koncentraciju i kreativnost, vrlo brzo nauče da razlikuju boje i oblike, da sklapaju slike i tragaju za novim rešenjima. Ta mala bića su veliki radoznalci i istraživači, i kada se ovako zaigraju postaju potpuno zaokupljeni. U to sam se uverio posmatrajući svog petogodišnjeg sina Novaka. Uživa kad ga pustim u radionicu i mogao bi satima tu da ostane – kaže naš sagovornik.
U odnosu na ostale, prednost ovih igračaka je i u tome što su izrađene od prirodnih materijala.
– Nema plastike, metala i tome slično. Koristim isključivo nekoliko vrsta drveta. Uglavnom bukvu, lipu i čamovinu. Da se deca ne bi povredila svaku ivicu pažljivo ošmirglam i zaoblim, a nakon toga farbam potpuno neškodljivim bojama na vodenoj osnovi. Ima onih koji vole da se vidi struktura drveta, pa onda samo lakiram, ali i ti lakovi su takođe ekološki. Zato i ne čudi što je interesovanje za njih sve veće. Mada nemam svoju prodavnicu i ne reklamiram se, ove igračke se ipak sve više traže. Dosta sarađujem sa vrtićima, nešto plasiram i kataloški, po promotivnim cenama, a kad je lepo vreme izložim ih na betonskom zidiću ispred parka Manjež kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta i gotovo svako ih primeti – napominje sa zadovoljstvom.
Do pre pet godina Goran nije ni sanjao da će, sticajem nesrećnih okolnosti, postati „čarobnjak” i da će imati sopstveni „OZ ”.
Pre nego što sam se preselio u Beograd, živeo sam u Jagodini. Po zanimanju sam saobraćajni tehničar, pa sam kratko radio u struci, dok nisam prešao u taksiste. A onda sam se razboleo i otišao u bolnicu na lečenje. Te godine neprestano sam razmišljao čime dalje da se bavim. Pošto svašta znam da radim, a volim decu, tu sam tražio ideje. Kao naručena, baš u to vreme, na televiziji je prikazana reportaža o didaktičkim igračkama. Tako sam rešio nedoumicu. Nije mi se učinilo mnogo teško, pa sam počeo i ja da ih pravim. Stolarski zanat je na neki način porodična tradicija. Moji stričevi su bili stolari, otac se odlično razumeo u te poslove, pa sam uz njih i ja dosta naučio o obradi drveta. Ali o izradi samih igračaka nisam znao gotovo ništa, pa sam saznavao kroz rad, putem pokušaja i promašaja, ne usteže se da prizna.
Jedan od prvih Goranovih proizvoda bio je vozić. Za njim su se ređali i drugi razni oblici, sve čega se setio. Kule, vetrenjače, kamiončići, zečići, pingvini, žirafe, kuce, pilići, slagalice po principu „pazla”... Za svaki bi prvo od drveta napravio uzorak iz glave, onako kako ga on zamišlja. Po njemu bi crtao skicu, pa tek onda bi izrađivao model. U početku je sve radio ručno, a kasnije je nabavio alat i male stolarske mašine, pa je sada mnogo jednostavnije i lakše. Međutim, obim posla se povećao, a on je sam. U radionici svakoga dana, sem nedelje, provodi po deset–dvanaest sati. Ali to ga mnogo ne umara, jer je izabrao da radi nešto što voli.
Dana Stanković (Snimio Dušan Milijić)
[objavljeno: 26/04/2008.]
