Izvor: Blic, 21.Dec.2010, 01:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čarobni koktel naših uspomena
Prvi sneg promiče pomalo otegnuto poput Spirinog refrena kad ga peva Sneška Jandrlić, ali zato banatska hladnoća ujeda kao u tekstu Crnjanskog. A Zrenjanjin je, uprkos svemu, te večeri bio svečan, otmen i brojan, čak prekobrojan. Iz salona Narodnog muzeja, sređenog, osvetljenog i toplog, dopire „Marina“ Roka Granate. U zdanju velikih prozora na uglu otvara se izložba „Od Tihuane do Tetka Ane“.
Dečaci sa ugla nisu nigde otišli kako je Đorđe Vojnović (1949-2008), >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << novinar „Džuboksa", kome je svakako posvećena postavka „Rokenrol u Zrenjanjinu šezdesetih i sedamdesetih", odavno posumnjao u svojoj strofi. Samo pesnici sanjari kao vetrovi lutaju. Ova izložba je događaj i za varoši mnogo veće od Velikog Bečkereka.
Direktor Boža Vogrić rehabilitovao svoju vijetnamku „model 64". Agilni Mihajlo Adamov inicijator i koautor postavke doveo pun kombi Beograđana i stvaralaca istorije te muzike iz glavnog grada. Oliveru Skoko, dušu i neumornost izložbe, pomalo muči trema. Nije mala stvar napraviti nešto što drugi nisu umeli. Guta to najbolje razume.
Izložba je svojevrsni omaž jednom vremenu u jednom gradu, ali i svim ostalim gradovima koji su na sličan način ispisivali svoje rokenrol priče: od toga kako je sve počelo, preko najznačajnijih rok-sastava, gde se igralo i kako se zabavljalo, šta se slušalo, šta se gledalo, od koga se učilo.
Takva nije samo prošlost Zrenjanina. Takva je tada bila mladost širom ondašnje Juge. Delili smo istu tajnu: svake bi noći uz uvek nedovoljno dobar zvuk Radio Luksemburga, leteli u svet koji nam se činio šareniji i milozvučniji od fona zbilje naših roditelja ophrvenih izazovima svakodnevnog preživljavanja. O tome, drugačijem i sentimentalnom u Zrenjaninu, dokumentovanu kroz lokalni rokenrol presek, prepakovanu iz soba, podruma i garaža u ambijent muzeja, razmišljam o gada-da-vidi naših života.
Sa džuboksom prepunim starih stvari na mestu gde bi trebalo da bude srce, pod naletom uspomena mora da smo mlađima u njihovoj radoznalosti izgledali baš kao meni prvoborci kada se sastanu oko evociranja neke od svojih Ofanziva.
Zvučim kao stari prdonja, ali mi nedostaju vremena kada se kosmos tako snimljene muzike nije krio ispod tastature kompjutera već smo ga morali čeznuti, loviti ili nabavljati na najčudesnije načine što je pojedine ploče činilo svetim. U mojoj glavi i dalje svaki jezik počinje u pesmi, dok je čar najboljih priča da me vrate u pesmu. Kada jezik krene u lepo, to nije samo pesma već molitva sposobna da otvori prostore vere, nade i ljubavi. Zbog toga smo dobrovoljno emigrirali u fenomene koje je takva muzika obezbedila. Mi smo se zaljubljivali u albume jednom nedeljno, a u pesme jednom dnevno, pravdajući se Ničeom: Život bez muzike je samo greška!
Pesme to rade: podsećaju da emocije nisu nejasan aspekt humanog bića već njegova ključna vrednost. One omogućavaju da osetimo neke stvari koje bi inače teško razaznali. I kada sam te noći čuo „Osmjeh", „Mramor, kamen i željezo", „Da sam drvosječa", „Slomljena srca" ili „Noćas imamo šansu", opet sam se setio kakva bih nula bio da nisam odrastao u pokolenju čiji su neki mali a neopisivo važni znaci prepoznavanja raspoređeni u zrenjaninskom muzeju. Izloženi kao bezopasno oružje sa kojim je dobijen najveći globalni ali i lokalni rat dvadesetog veka. Jedini na romantični način!
