Izvor: Politika, 21.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čarlston u doba Kraljevine SHS
Kad je reč o farsičnom ili vodviljskom, Milorad Pavić ume da svakom tom žanru da sofisticirani dodir tako da one postaju zapravo pastiši prošlih formi jednog postmoderniste
Pavićeva bibliografija je zaista ogromna i zamenjuje mu život. On zaista nije pisac sa američkom biografijom.
Međutim, u okviru obimne bibliografije, teatrografija Milorada Pavića je relativno skromna. To ne znači da je njegov dramski opis zanemarljiv. Napisao je četiri drame, od kojih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je jedna, po mom mišljenju, na nivou njegove pripovedačke proze. Nije slučajno da ta drama, kao i neki njegovi najznačajniji romani i pripovetke, nose tragove njegovog akademskog iskustva sa našom baroknom književnošću. Reč je o drami tajanstvenog naslova "Zauvek i dan više".
Ostale tri drame "Krevet za troje", "Stakleni puž" i "Svadba u kupatilu" su delo majstora poigravanja sa žanrovima. Kad je reč o farsičnom ili vodviljskom, Milorad Pavić ume da svakom tom žanru da sofisticirani dodir tako da one postaju zapravo pastiši prošlih formi jednog postmoderniste, ako to uopšte postoji.
Dramu "Zauvek i dan više", koju sam odmah čim je 1993. godine objavljena, doživeo sam kao događaj u našoj dramskoj književnosti i potom posvetio mnogo svoje upravničke energije pokušajima da je publika vidi na sceni, i to u teatru sa tako sposobnim ansamblom kao što je Jugoslovensko dramsko pozorište.
Kao što je roman o Hazarima Pavić napisao u obliku rečnika, tako je dramu "Zauvek i dan više" napisao u obliku "pozorišnog jelovnika". A u jelovniku su na raspolaganju tri predjela, jedno glavno jelo i tri poslastice. Pavić je zamislio da se, pored glavnog jela posvećenog ljubavi Pekutina i Kalini, koja se događa u 17. veku "u jednoj varoši na Dunavu i u Carigradu", igraju po tri varijante predjela i tri deserta. Varijante kraja su, kako to naslovi kažu, prvi sa hepiendom, drugi tragičan, a treći neutralan.
Maštali smo i autor i ja kako ćemo prikazati jednu tako barokno grandioznu i pozorišno zahtevnu formu. Počeli smo od zamisli da dramu "Zauvek..." prikažu tri vodeća srpska pozorišta u raznim gradovima. Maštali smo takođe da pojedine delove režiraju najveći filmski i pozorišni reditelji sveta privučeni planetarnim uspehom Pavića. Ali se to sve pokazalo nerealnim. Onda smo se zanosili da središni deo drame režira Dejan Mijač, a Predjela i Deserte njegovi najbolji studenti. I to se nije ostvarilo. Tako se dogodilo da prvi reditelj "Pavića pre nego što je postao Pavić", Dejan Mijač, koji je još 1975. godine u SNP-u postavio njegovu komediju "Krevet za tri osobe", nije izrežirao i njegovu najveću i najbolju dramu.
Kako to već biva, strepnja pred nepoznatim i grandioznim među odgovornim, učinila je da "Zauvek i dan više"još nije ugledao srpski dan. Rusi, međutim oduševljeni Pavićevom prozom, još pre sedam godina realizovali su u Voronježu prvu predstavu drame "Zauvek...". A 2003. godine odigrana je prva srpska drama u istoriji slavnog Moskovskog hudožestvenog teatra. Predstavu je režirao reditelj Vladimir Petrov. Navala na ovu predstavu tako je bila velika da su i posle godinu dana moje kolege iz MHT-a. morali da mi postavljaju pomoćnu stolicu da bih video predstavu. Publika je pred predstavu izglasala koju će varijantu gledati. Glumci su, kako se i očekuje, naravno bili odlični, publika zadovoljna, ali ja ne mislim da je Petrov na nivou grandiozne Pavićeve barokne dramske zamisli. I zato predstava hudožestvenika nije bila na Bitefu.
Za mene je na nivou Pavićevog doživljaja sveta i umetnosti predstava Tomaža Pandura iz 2002. godine, koja je zato i bila na Bitefu. Pandur se bavio mesecima, možda čak i godinama "Hazarskim rečnikom", osetio ga je do srži i izrežirao sa strašću nekog ko sve to složeno oseća kao svoju temu.
Pavića su se mnogi poduhvatali da od njegove pripovedačke proze prave filmove (uspešan rezultat bio je film "Vizantijsko plavo"), radio i televizijske drame.
Međutim, evo narednog vikenda ugledaće dan u Pozorištu na Terazijama drama "Svadba u kupatilu", koju je Milorad Pavić objavio kao zreo i slavan pisac 2005. godine kod "Derete".
"Svadba u kupatilu" me podseća na izazov koji je sebi zadao slavni Džordž Bernard Šo. On je izjavio nešto kao "znam ja da pišem te vaše salonske komedije, i to bolje od vas zabavljača sa Vest Enda". Obećanje, izvršenje. Napisao je komediju "Nikad se ne zna". Bila je zaista uspeh bez bulevarskih kompromisa, kao i kod nas u Beogradu na sceni JDP 1960. godine u režiji Miroslava Belovića.
Podnaslov Pavićeve drame je "vesela igra u sedam slika", doba čarlstona, doba klasnih razlika u kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca u multikulturnoj Vojvodini, poprištu mnogih malih i velikih zapleta i raspleta, sa klasama prividno izmešanim erotičnim igrama, baš kao u Marivou. Ali zna se šta je kraj. Svako ostaje na svome, s tim da je jasno da je život najbliži farsi. Ima tu i polit+ike, i klasnih sukoba, i erotskih sloboda. Zaista izazovna materija za mladog reditelja kao što je Saša Gabrić i ambiciozni ansambl u njihovom lepom pozorištu koje publika prosto opseda. Kad dolazim na istu adresu Terazije 29, u svoju kancelariju u Bitefu, već prvih dana u mesecu ugledam na vratima pozorišta krupno ispisano –"Ulaznice rasprodate za sve predstave".
To zaista obavezuje.
Jovan Ćirilov
[objavljeno: 21.04.2007.]
