Izvor: Politika, 25.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čari Evrope
Poziv iz NUNS-a da otputujem u Pariz na jednu novinarsku konferenciju došao je iznenada, ali sam ga, razume se, zdušno prihvatio. Francuska ambasada je imala razumevanje za hitnost, pa sam vizu dobio „preko reda”. A kad sam podigao svoj pasoš, bio sam prijatno iznenađen politikom viznih olakšica za moju profesiju na delu: viza je bila dugoročna, višekratna i – gratis.
A onda sam odlučio i da, umesto avionom, na put krenem automobilom. Putovanje između dva aerodroma >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << brzinom od 900 kilometara na sat je neka vrsta „teleportovanja”: nema se osećaj za razdaljinu i prostor, stigli ste, ali niste putovali.
U poslednji čas odlučio sam da povedem i saputnicu, jednu Ivanu – tako se predstavila kad sam odabrao srpski na GPS uređaju – koja me je, od momenta kad sam upalio motor, redovno obaveštavala gde sve da skrenem, opominjala kad prekoračim dozvoljenu brzinu, upozoravala na radare – i dovela tačno pred vrata odredišta. Ovo navođenje preko satelita u jednoj kutijici je istinska naučna fantastika koja se obistinila.
Prva strana granica bila je Mađarska. Ljubazni granični policajci i carinici su efikasno odradili svoj deo posla i poželeli mi srećan put. Podsetili su me da kupim „vinjetu” – kupon za putarinu. Učinio sam to, ali nisam uspeo da dokučim kako su (i da li su uopšte) kontrolisali da li sam to učinio. Možda se podrazumeva da je to obaveza, koju će, kao takvu, svako da ispoštuje...
U Mađarskoj sam prethodni put bio pred kraj devedesetih, premda mi je najupečatljiviji utisak iz te zemlje onaj iz druge polovine osamdesetih, utisak Mađarske iz sovjetskog bloka, sa praznim radnjama i bedom „realnog socijalizma”. Već u devedesetim toga nije bilo, ali su za nas pod sankcijama u blizini granica bile otvorene mnoge „pepite”, trgovine sa robom za svakodnevicu, i putnicima koji su u njima punili velike torbe za „buvljake” uz pomoć kojih se preživljavalo.
Danas od „pepita” nije bilo ni traga. Mađarska je po svemu Evropa i prosperitetni Zapad. Još se, istina, tamo plaća forintama, ali mnogo Mađara radi u fabrikama koje su u poslednjih petnaestak godina stranci podigli na ledinama. Politika tamo inače nije mnogo uzbudljiva. Da li se iko seća kako im se zovu predsednik, premijer ili vođa opozicije?
Moderni autoput me je brzo odveo do Austrije. Granicu sam prepoznao kad smo prošli pored napuštenih carinskih i policijskih ispostava. Ko bi rekao da je tu nekad bila „gvozdena zavesa”.
„Vinjeta” – putarina – se kupuje i u Austriji (i plaća evrima). Ona je sada u obliku nalepnice od sedam evra koja važi devet dana, i koju treba nalepiti na šoferšajbnu. Ali nema (vidljivih) kontrola.
Zaustavljam se prvo u Lincu, gde se sastajem s prijateljima, gastarbajterima. Žive u udobnom stanu u širem centru grada. Impresionira besprekoran red ispred zgrade: ni trunke đubreta pored kontejnera, nijedne kese u obližnjem parku koji se vidi s prozora. „Zašto ovako ne bi moglo da bude i kod nas”, pita me domaćin.
Da li je odgovor u karakteru i vaspitanju ljudi, ili uređenosti države. I šta od ta dva ide prvo?
Prenoćio sam u Salcburgu, šarmantnom gradu koji je pun istorije i, naravno, rodno mesto Mocarta. Nemačka je na nekoliko kilometara odatle i granica između dve države obeležena je samo jednim nevelikim znakom na kome je nemački grb. Razlika je i u tome što na nemačkim putevima povremeno može da se vozi koliko se može, ali sve do Francuske, na velikom delu „autobana” nešto se popravlja i prepravlja.
Jedini znak da se ušlo u Francusku jeste – promena jezika i stila na saobraćajnim putokazima, ali putnik zapravo ne zna kada prelazi graničnu liniju. Granica je samo na mapama i u katastrima.
Dok u Nemačkoj nema putarina, Francuzi je naplaćuju na tradicionalnim naplatnim rampama – i često: za oko 950 kilometara čak šest puta. „Istočni autoput” vodi kroz pitome predele Šampanje, ali duž puta vinogradi su samo na tablama – polja su zasejana žitom.
U Parizu, atmosfera je nekako opuštenija u poređenju sa austrijskim i nemačkim gradovima: primetno je više improvizacije: pikavaca na ulicama, neurednih telefonskih govornica, grafita na zidovima. Ali impresionira urbanistički red, raskoš centralnih avenija – i sveprisutna istorija. Konferencija se održava u „Kući Evrope” – koja je bila dom jedne spisateljice – u 17. veku...
U čarima Evrope bez (unutrašnjih) granica uživao sam i u povratku. Pasoš sam morao da pokažem tek na izlasku iz Slovenije. Pokazivao sam ga dva puta i hrvatskim graničarima i carinicima, a na ulasku u Srbiju pečat mu je udario mrzovoljan policajac kog je mrzelo da me pogleda, a kamoli da kaže dobar dan. I prvi kilometri zapuštene autostrade na ulasku u Srbiju, u drastičnom kontrastu sa glatkim asfaltom na izlasku iz Hrvatske...
Stigao sam kući s nadom da nam je Evropa ipak – sudbina...
Milan Mišić
[objavljeno: 26/04/2008.]
