Izvor: Politika, 06.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ćale za anale
Život ih je naterao da sasvim drugačije razmišljaju i gledaju na svet
VRANJE – Porodica tridesetšestogodišnjeg Gorana Ristića, radnika vranjskog "Vodovoda", po mnogo čemu je posebna, ali i primer izvanrednih porodičnih odnosa, ljubavi i razumevanja mnogima u gradu pod Pržarom. Sasvim slučajno, prilikom održavanja manifestacije "Dečja nedelja", pedagozi i roditelji su, prekorevajući svoje učenike i decu za nemarnost i nedisciplinu, ukazali na, u svemu, izvanredno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ponašanje, male Anđele Ristić. Tada su mnogi saznali za tužnu sudbinu ove vedre i pune života odlične učenice drugog razreda osnovne škole.
Sa nepune tri godine Anđela je, kao i njene dve sestre: Ivana, tada sa osam, i Marija sa 16 godina, (pre pet godina) ostala bez majke Suzane koja je iznenada, pod još uvek nejasnim okolnostima, preminula od infarkta. Iznenadna smrt Suzane, poznate i uspešne vranjske frizerke, bila je nenadoknadiv gubitak. Tri tek formirana pupoljka, mamine i tatine ljubimice su pala na Goranova pleća.
– Bilo je teško. Svi smo bili u nekom bunilu, a morali smo da se privikavamo na novonastalu situaciju. Teško mi je padalo što Anđeli i Ivani nisam mogao da objasnim gde je mama. Marija je bila veća i razumnija. Činjenica da devojčice, posle svega, sada imaju samo mene, učinila me je jačim. Od deklarativnog sažaljevanja nekih nisam imao pomoći, koji su gledajući me kako na biciklu, po žegi, suncu, vetru, kiši i mrazu vozim prvo Anđelu u vrtić, a zatim Ivanu i Mariju u školu, govorili: ala se ovaj muči, priča Goran i dodaje da najviše zahvaljuje svojim starim roditeljima, Verici i Dobriju, jer koliko su mogli oni su pomogli i pomažu.
Priroda je, pričaju Ristići, učinila sve da se sa velikom ljubavlju organizuju, rade, uče i štite od svega. Savladana je upotreba mašine za veš, zatim peglanje, čišćenje, pranje sudova i kuvanje, gde je teže uvek je u pomoć priskakala baka Verica.
– Zbog dece odrekao sam se svega i posvetio samo njima. Postali smo "jak tim". A kao nagrada stigle su odlične ocene (sve petice) u školi. Sve tri su dobri đaci.
Inače, odnos sa svojim kćerkama otac je, kako kaže, zasnovao na poverenju. Naučio ih je da ako ima laži, nema poverenja i obrnuto. Retko se događa da dođe do sukoba mišljenja, a da, vrlo često, devojčice očevo neraspoloženje smatraju kaznom. Život ih je, kako kažu, Marija, Ivana i Anđela, a to potvrđuje njihov otac Goran, naterao da pre vremena sazru i sasvim drugačije razmišljaju i gledaju na svet. Devojčice su do sada naučile da budu samostalne, same se organizuju oko kućnih poslova. Tačno se zna koja šta treba da uradi.
– Obožavamo da pravimo kolače po raznim receptima. To nam je specijalnost. Pravimo za Sv. Arhanđela, krsnu slavu, razna slavlja i rođendane. Anđeli smo, takođe, napravile rođendansku tortu. Mami za zadušnice smo spremile kolače... zastadoše devojčice jer zadrhta glas i u oku se pojavi suza. Mala pauza, a onda najstarija Marija objasni da je najgore prošlo i da se same organizuju. Imaju dosta obaveza u školi, a škola im je, kaže, na prvom mestu.
Žele da ostvare postavljeni cilj i dostignu najviše domete. Tata im pomaže oko zadataka iz škole i kada zaškripi oko kompjutera, pa zbog toga često, onako u šali, kažu da im je "ćalac univerzalac" ili "ćale za anale".
Porodična kuća u vranjskom naselju Raška, u kojoj Goran Ristić živi sa svoje tri kćeri puna je svega – ljubavi, smeha, dečje graje, lutaka, knjiga, kompjutera, DVD i muzike sa CD-a . Ali nema majčinog glasa, topline, smeha, njene ruke da pomiluje i očešlja svoje devojčice koje polako stasavaju u devojke, kao dobre i primerne učenice i domaćice.
Aleksandar Davinić
[objavljeno: 06.11.2006.]
