Izvor: Politika, 19.Sep.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čaj u pet, ujutru
Nije lako voleti britansku imperiju u Srbiji. Posebno kada savremena sredstva komunikacije i svevremena politička bezobzirnost gurnu u stranu Šekspira, Hendla, Njutna, imena koja su postala tačke oslonca u svetskoj civilizaciji, ili Rebeku Vest i Floru Sands, koje su bile te tačke za jedan mali narod na Balkanu. I kad se nad tu impresivnu kulturu krajem prošlog i početkom ovog veka nadvila figura Tonija Blera, koji je prazninu od velike imperije do najvećeg američkog nosača brodova popunjavao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sasvim jednostavno – svaki put kad su Klintonova ili Bušova administracija odlučivale da bombarduju neku zemlju jer tamo nema dovoljno demokratije ili ima previše nafte, on je jedini od savezničkih lidera odavao utisak da u tome istinski uživa.
I da bi bombardovao i sam, bez interesa, čisto da ponovo oseti kako je nekad bila moćna britanska imperija. Mada bi, verovatno, opet izmislio oružje za masovno uništenje koje se čuva pored nekog velikog nalazišta nafte, jer je nekako uveren da manipulacija odavno nije obavezna veština u rukama političara, već je politika samo jedna grana najboljeg britanskog brenda – pomenute manipulacije.
U samoj Srbiji će, masovno, kao primer fascinantnog nemorala, ispričati kako su Englezi naterali kraljevsku vladu da podrži Tita, blagonaklono gledali na uspostavljanje komunizma, da bi nam decenijama strašno zamerali zbog sklonosti ka Titu i Partiji. Taj osećaj da se neka velika, bogata zemlja prema nama teško ogrešila u više navrata, kao i da su razne velike sile nad našim glavama godinama ispitivale granice izdržljivosti međunarodnog prava, kao da je od srpskog društva napravio sigurnu luku u kojoj bi svi separatisti zapadnog sveta uvek mogli da dobiju koju reč utehe ili čašicu rakije. Možda se zato i bitke u istočnoj Ukrajini ili referendum u Škotskoj u Srbiji prate s više emocija ili pažnje nego mere za izlazak iz ekonomske krize. U tom čudnom političko-psihološkom fenomenu ima nekog osećaja naknadne pravde jer se neko, recimo Vladimir Putin, usudio da uradi nešto zbog čega je Srbija bila teško kažnjena. Ima u tome i iskrenog zadovoljstva, jer se u Londonu, u kojem su se oduvek najlakše pravile i nestajale države, nedeljama vodila grozničava rasprava o tome koliko bi velika bila Velika Britanija bez Škotske.
Ali, na kraju filma o referendumu u Škotskoj ili ukrajinskoj krizi, Srbija nije postala ni za procenat sređenija, niti bogatija zemlja. Bila je to dobra terapija za nas i ne bi bilo loše da se ponavlja, kako bi velike sile makar privremeno naučile da će nekad neka univerzalna pravila možda važiti i za njih. Ali, ni Vladimir Vladimirovič nam nije pomogao da budemo snažniji nego što jesmo, niti nam je drugi prijatelj, lider škotskih separatista Aleks Salmond, naplatio stare dugove dok smo pili čaj. U pet, ujutru. A posle tog čaja ipak ćemo se vratiti u granice Srbije.
Batić Bačević
objavljeno: 20.09.2014.
