Izvor: Politika, 13.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ČUVARI SRPSKIH ILUZIJA
Mantra slovenačkih političara, na čelu sa šefom diplomatije Dimitrijem Rupelom, otkako je Slovenija preuzela šestomesečno predsedavanje Evropske unije, glasi da Uniji treba "snaga Srbije" odnosno da je integracija Zapadnog Balkana potrebna i samoj EU. Srbija, dakle, u službenoj Ljubljani ima podršku za brže podpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). To bi bila sjajna vest da slovenačka bezrezervna podrška "brzom putu Srbije ka EU" nema tamnu stranu na koju srpski političari >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rado zaboravljaju, srećni zbog deklarativne podrške koju im odašilje "predsedavajuća EU". Nema, međutim, slovenačkog političara koji se ne zalaže za priznanje državnosti Kosova; naopako je zaključiti da je ta podrška počela sa Miloševićem i eskalirala posle Miloševićeve politike nasilja. Slovenačku privrženost albanskom preporodu nije podstakao raspad SFRJ, naprotiv.
"Šiptari nisu manjina. Njihove želje da se udruže, da dođu do jedinstvene narodne zajednice, prirodne su i istorijski progresivne. Republika Kosovo bi kod Šiptara ojačala njihovu narodnu svest. A ako bismo ustanovili – a i to za Jugoslaviju ne bi bila nikakva katastrofa - da se većina Šiptara na Kosovu oseća delom naše zajednice samo privremeno, ili da se čak osećaju kao gosti ili stranci, pa ukoliko većina želi da bude na drugom mestu, znači udružena sa svojom braćom u Albaniji, onda neka idu u božjem i marksističkom imenu i poželimo im sretan put," zapisao je Stane Kavčič, predsednik slovenačke vlade, još početkom sedamdesetih godina prošlog veka.
Kavčičev "Dnevnik" je posthumno, pre dve decenije, priredio za štampu aktuelni slovenački premijer Janez Janša koji je sredinom devedesetih kazao da Slovenija mora biti prva zemlja koja će priznati nezavisno Kosovo. Janša danas ne pominje svog političkog mentora niti se pomenuti citat u Sloveniji igde čuje, jer nije zgodno potezati dokaz da su separatističke težnje kosovskih Albanaca mnogo starije od Miloševićevih zločina koje Zapad koristi kao ekskluzivni alibi za planiranje jednostranih poteza.
Slovenija, otkako je na čelu EU, kuburi kako da progura željeni redosled poteza na Zapadnom Balkanu. Ocenjeno je da sa Srbijom prvo treba potpisati SSP, koji bi pratila dodatna "bombona" - ukidanje viza za građane Srbije. Takvo otvaranje EU prema Srbiji trebalo bi da kompenzuje negativne posledice (delimičnog) međunarodnog priznanja Kosova, što je prikriveni, gorak deo celog aranžmana.
Vodeće evropske i američke diplomate, koje ovih dana intenzivno razmatraju taktiku oko priznavanja Kosova u Ljubljani, iznedrile su sledeću platformu: "Neke probleme ne otklanja proticanje vremena, već su sve gori, poput smrada crknute ribe koju zaboraviš u zapećku. Isto važi za Kosovo, stoga je kucnuo čas da problem rešimo. Za posledice nismo krivi mi, nego Milošević. On je izgubio Kosovo. Vreme je da se to prizna. Rešenje možda jeste prljavo, a od Slovenije zavisi kako će se to izvesti. Neophodno je da Kosovo prizna što više država; koliko više država prizna Kosovo, toliko će se Srbija teže usprotiviti novom stanju."
Iza kulisa "predsedavanja EU" rođena je još jedna ideja, podstaknuta "Koštuničinim ultimatumom" da će Beograd razmotriti približavanje Briselu ukoliko to podrazumeva komadanje zemlje. Smisao plana je da jednom (u dalekoj budućnosti), ako proces evropske integracije Srbije i Kosova bude uspešan, "obe države" zajedno (čak na isti dan) uđu u EU, kao dva punopravna člana. Arhitekte ideje veruju da bi Brisel ovim Srbiji očuvao iluziju da je u EU ušla kao "jedinstvena država". Prema ovoj kreaciji bi "Srbiji i Kosovu istovremenom intergracijom bila uskraćena šansa da međusobno blokiraju ulazak u Uniju ukoliko bi jedna od dve države ušla prva", pošto svaka punopravna članica EU mora da se složi sa proširenjem na pridošlicu. Ukratko, akcija treba da poništi šanse Beograda da smeta Prištini u evropskim intergracijama i obrnuto, onako kako to Slovenija čini po pitanju Hrvatske.
Netačno je i da Slovenija ima "specijalan plan" za severni deo Kosova, kako je nedavno nagovestila italijanska štampa. Ljubljana nema interes da podstiče deobu Kosova, posebno što je zadatak KFOR-a, u kome pored slovenačkih i inih ipak ostaju i španske trupe, prioritetno usmeren na "obezbeđenje granice" i osujećenje ikakvih unutrašnjih kontrola od strane "revoltirane kosovske srpske manjine". Računa se da bi hermetički zatvorena granica prema Srbiji, uz osiguranje "slobode kretanja" manjini Srba unutar Kosova, usled izloženosti pritisku albanske većine posle serije jednostranih priznanja, prisilila preostalu srpsku manjinu da se pomiri sa novom realnošću. I vlašću u Prištini. Opisani scenario kreće neposredno posle drugog kruga predsedničkih izbora u Srbiji, i treba da bude okončan "za par sedmica".
Nema dileme ni hoće li Rusija sve to mirno gutati, ocenio je tokom posete Ljubljani visoki strani diplomata: "Moskva će nam otežati realizaciju tog plana, koliko god bude mogla. U najgorem slučaju priznaće Abhaziju, mada sumnjam jer bi to moglo da je košta olimpijskih igara." Trouglu Vašington-Brisel-Ljubljana zato (za sad) odgovara zaklinjanje da procesi približavanja Srbije EU i rešavanje pitanja Kosova jesu - odvojeni.
I dok se srpska politika približava EU, što donosi i veoma opipljivu korist za sve građane Srbije, Brisel dobija odrešene ruke da na "odvojenom koloseku" uradi šta poželi na Kosovu; može da pošalje i misiju. SSP bi, tvrde planeri, olakšao poziciju Briselu za "odlučivanje o Srbiji", plus što bi delu EU koji okleva sa jednostranim priznanjem Kosova SSP dao zalet da se pokori odluci većine.
Konačno, SSP minimalizuje i problem na koji upozorava nekadašnji sovjetski lider Mihail Gorbačov, rekavši da se u slučaju Srbije prvi put dešava da neku državu bez mandata SB UN "preuređuju" dve organizacije (EU i NATO) čiji Srbija čak nije ni član. Srbija potpisivanjem SSP formalno ne bi bila dužna da "poštuje" volju većine članica EU, a akt "pridruživanja" bi ismejao prigovore Beograda o "siledžijskom ponašanju EU"; države Unije bi prozivku zbog kršenja međunarodnog prava utišale argumentacijom da je Kosovo evropski problem, da Brisel spasava situaciju u svojoj avliji i da se to ne tiče Moskve koja traži poštovanje međunarodnog prava.
Kad se sve sabere, proizilazi da je srpska diplomatija u nebranom grožđu. Emisari Vašingtona, uz zahtev Beogradu da se dobrovoljno odrekne Kosova, mašu geografskom kartom jer ona otkriva "što je i slepcu jasno" - Srbija se, poput galskog sela koje je "pod Asteriksom i Obeliksom prkosilo Rimskom carstvu", nalazi u okruženju članica EU i NATO saveza. "Ko bi pre 20 godina slutio da će se Srbija skupljati, a Rumunija i Bugarska ući NATO?!", cinično pita pomenuti zvaničnik koji je u Ljubljanu svratio "kosovskim poslom", a povodom vesti ruske agencije RIA da će Moskva na kosovsku krizu reagovati sa "još više diplomatije" i ne vazdušnim mostom do Srbije kao u slučaju berlinske krize, na primer.
Činjenica je da nema mnogo manevarskog prostora da se osujeti plan sročen u Vašingtonu, razrađen u Briselu, čiji je Slovenija transmisija. Ali to ipak ne znači da treba aminovati nepravdu; priznanje Kosova van okvira UN pretvara u prah sve evropske povike protiv nezakonite upotrebe sile u svetu. Srbija istrajavanjem na tekovinama međunarodnog prava ne brani samo svoju celovitost, nego i evropske vrednosti koje danas sabotira "većinska" Unija.
S. Vasović-Mekina
[objavljeno: ]
