Izvor: Kurir, 13.Apr.2011, 10:50   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ĆURUVIJA

Novinar Slavko Ćuruvija nije ubijen samo u pasažu zgrade u kojoj je živeo. Ćuruvija je, što se gotovo i ne zna, zapravo likvidiran u samom dvorištu državne bezbednosti! Međutim, činjenica da se na svega dvadesetak metara od mesta zločina, u zgradi jedne banke, nalazio beogradski centar Resora državne bezbednosti (izmešten tu zbog bombardovanja), danas nikome nije važna. Kao što je, očigledno, potpuno nebitno to što su šefovi Miloševićeve tajne policije sa drugog sprata zgrade preko >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << puta mogli mirno da posmatraju kako sedamnaest metaka završava u Ćuruvijinom telu.

Preko mora očiglednih dokaza umešanosti Državne bezbednosti u ovaj zločin već godinama se brutalno prelazi. I iskreno ne verujem da će tu išta da se promeni, ma koliko redovno slušali zaklinjanja političara i predstavnika takozvanih nadležnih organa da će im rasvetljavanje ovog zločina biti prioritet. Jer, da je bilo volje, ovaj slučaj bi odavno bio rešen. Ovako, ostaće običaj da se nas nekoliko novinara koji smo nekad radili sa Ćuruvijom, uz govoranciju šefova oba novinarska udruženja, svake godine sastajemo u Svetogorskoj 35 sa istim zaključkom: da ovde neko uporno ne želi da se sazna istina!

Ali to nije jedina istina koja se zaobilazi. Danas se gotovo nigde više ne može čuti ni to da je Ćuruvija zakoniti otac srpskih tabloida. Njegov Dnevni telegraf udario je temelje potpuno novom pristupu u srpskom novinarstvu, koji najčešće osporavaju upravo oni koji se danas redovno zaklinju u Ćuruvijino ime. A istina je da bi bez Dnevnog telegrafa, kao i bez Kurira i još nekoliko što živih što ugašenih tabloida, mnogo toga u Srbiji zauvek ostalo sakriveno.

Da ga brutalna Miloševićeva mašinerija nije izvela pred preki sud i da je dočekao da svoje novine pravi i posle 5. oktobra, uveren sam da bi Ćuruvija danas redovno bio na udaru onih koji bi mu na vrat tovarili sva druženja sa Mirom, početak karijere u Državnoj bezbednosti i šta sve još ne. Prosto, takav je usud ovdašnji. Ako praviš tabloid, ti si u startu osuđen na to da te esnafska udruženja, političari i sudije tretiraju kao otpadnika. I tu ni Ćuruvija sigurno ne bi bio bolje sudbine.

Naravno, nisam sklon ni da idealizujem bilo koga, pa ni Ćuruviju. Pravio je, a verovatno bi i danas, da je poživeo, pravio greške. Ali, ono u šta sam uveren jeste da bi s njim štošta od onog što smo u poslednjoj deceniji pregurali dobilo svoje pravo ime. Prosto, ne verujem da bi, onakav kakvog sam ga poznavao, žrtvovao trulom kompromisu išta od onog što ga je na kraju i koštalo života. A to nešto bila je hrabrost.

Upravo ta hrabrost je onaj sastojak koji danas manjka mnogima. I to ne samo onima koji drže pero u ruci. Jer, da hrabrosti ima, verujem da nema te sile koja bi mogla da spreči da se potvrdi ono što svi znaju: da je Ćuruviju ubio sistem. Sistem koji ne dozvoljava da se ide van trasiranih i strogo kontrolisanih šina.

Nastavak na Kurir...