Izvor: Kurir, 25.Feb.2011, 09:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
CIGARA
Pušenje je osveta indijanskih vračeva belom čoveku. Više je belih ljudi umrlo zbog pušenja nego što je bilo Indijanaca. Uvek pred poskupljenje cigareta, koje ne donosi smanjenje broja pušača već, u najgorem slučaju, prelazak na krdžu, zatrpavaju nas pričama o štetnosti pušenja. Zabranama pušenja.
Nepušači imaju pravo da se izdiru na nas pušače i zagorčavaju nam život. Oni koji manje puše, muče one koji puše više. Dobro je što hajke kratko traju. Uglavnom dok prođe >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << poskupljenje. Već su svi zaboravili prazan „Mornar“ bez gostiju i ljude koji drže kafu u ruci i puše na trotoaru. Bitno je da je slika otišla u svet. Ostalo ćemo lako.
Cigarete su opasna stvar. Stari robijaši su mi pokazali kako se od pikavca može napraviti sečivo. Zapaljeni filter se stisne između nokta palca i betona i dobije se sečivo kojim je moguće iseći vene ili nečije lice.
Puk’o od lutanja za vojskom, našao sam se na kraju rata u Bujanovcu. Iza mene je goreo put. Krenuo sam od Karinskog zaliva i stigao do Pećke patrijaršije. Onda je došao Bujanovac. Dokon, lokao sam po čitav dan. I slušao priče. Među njima je bilo mnogo onih koje nisu za priču. Ili tada nisu bile. Dok je rat trajao, nisam se plašio, a onda sam počeo da se plašim. Pisce ubijaju nenapisane priče. Pisci su izuzetno nepouzdana populacija za čuvanje tajni. Dele sve sa svojim čitaocima. Ono što obični ljudi ne pričaju ni najboljim prijateljima.
Sreo sam prijatelje sa početka rata sad na kraju rata. Rat je izdisao kao velika ranjena zver. Bili su to poslednji ropci rata. Oni su bili paranoični. A paranoja je prenosiva bolest. Počeo sam da prenosim paranoju drugima. Glava mi je pucala. Odlučio sam da prekinem to sranje, da završim sa strahovima, da zaštitim porodicu koju sam, po tadašnjem stanju, dovodio u opasnost. Odlučio sam da se ubijem.
Krenuo sam od hotela prema šumi, ali nisam imao ništa od naouružanja. Ništa s čim bih mogao TO da uradim. Na vrhu brega bila je zatvorena crkva. Ispred njen stari zvonik. Popeo sam se na vrh zvonika. Od lanca sam napravio namčicu i stavio je oko vrata.
Imao sam još jednu cigaretu. Poslednju, mislio sam. Odjednom sam se smirio. Svi problemi su bili iza mene. Samo da ispušim do kraja i sve će biti završeno. Nisam se bojao. Video sam zapaljene kuće, mrtvace, razrušenu zemlju. Ili sam nešto drugo video.
Uglavnom, strah je nestao. I kada sa završio sa cigaretom i spremio se da uradim TO, otkrio sam još jednu u kutiji. I ona je morala biti popušena.
Dok sam pušio tu drugu cigaretu, sve mi je postalo smešno u SFRJ. I besmisleni rat, i moji strahovi, i samoubistvo. Setio sam se Ade Međice i Bušine kafane „I to će proći“: Ispušio sam poslednju cigaretu i skinuo lanac s vrata. Spustio sam se sa zvonika i krenuo u hotel. Ne sedim u lokalima gde je pušenje zabranjeno. A tajne koje sam tada posedovao odavno su postale javne.
