Izvor: Politika, 27.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ČETVRTI METAK
Anatomija Bagzijevog svedočenja
Za koji mesec Dejan Milenković, zvani Bagzi, dobiće novo lice i novo ime. Naravno, nešto para da započne novi život, i nepoznato mesto boravišta, daleko od zlokobne beogradske kaldrme.
Oni, kojima se gadno zamerio, nikada neće odustati. Svako je dostižan i dostupan, u ovom svetu informacije putuju mnogo brže nego što se ljudi sakriju, ili plastičari da skrpe novu, relativno pristojnu fizionomiju.
No, dobro, Dejan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Milenković je sam izabrao svoju sudbinu. "Povuklo ga loše društvo", kako bi rekle zabrinute staramajke, opravdavajući besprizorne iz svog legla. Sasvim je sigurno da bi isti, to jest Milenković Bagzi završio svoj životopis sitnog lopova u dubokoj anonimnosti, da njegovo loše društvo nije bilo "ono pravo".
A to će reći da je u tranzicionom haosu došlo do "logične", zastrašujuće simbioze: neki ljudi iz vlasti lagodno su se spustili u podzemlje. Neki ljudi iz podzemlja uzverali su se uz koleno važnim političkim liderima. I nije se lako moglo videti kad prestaje podzemlje i počinje politika. Iz te nastranosti, naravno, stvoreni su neprikosnoveni centri moći. Dok su imali nešto pameti, nisu želeli vlast, nego samo da je kontrolišu. Kad je razum ispario pred osećanjem nedodirljivosti, banda je poželela sve. I vlast, naravno. I onda za Đinđića nije bilo spasa.
Bagzi dolazi pred sud "iznutra", i on je važan svedok. Ali, on je ipak samo vozač, ili "logističar". Neka blaga verzija okretnog mafijaškog batlera, momka za sve, kome se poveravaju poslovi, ali se ni cvancik ne ulaže u njegovu kreativnost. Njegove percepcije mogu da pomognu, ali nikako da budu odlučujuće. Mada, ko bi ga znao!?
Uz sve to, njegovo je svedočenje senzacionalno! Izgleda da je u onoj simbiozi politike i mafije mnogo gore nego što smo se bojali. Nešto od toga Milenković je čuo, nešto video. Malo je i lično zaključivao, ali od toga nema mnogo vajde.
Sud bi morao da krene po činjenice, dakle da ih nađe ili negira njihovo postojanje. Svi koje je Bagzi prozvao su živi. Taman su krenuli u predizbornu kampanju, obećavajući Srbiji neizbežni procvat. Kad tamo – a ono atentati, oružje, zavere i prevrati. Pritiska ih prošlost kao vodenički kamen! Smešna li je to, ili mračna strana srpske demokratske istorije? I jedno i drugo, izgleda. Oba na istome mestu.
Vozač kamiona zemunske bande možda nije ubedio sud u pouzdanost svedočenja. Bar još ne, dok se ne izvedu sigurni dokazi. Ali je izazvao pravu buru u srpskom političkom cirkusu. Prozvani su mogli mirno da prećute Bagzijev memoarski šou. Šta ih se uopšte tiče pokajnička tirada jednog sitnog mafijaša!
No, da vidiš čuda, tiče ih se! Uzbuđenje na sve strane. Čović kaže da mu je mirna savest, a ruke čiste. To je jasna, cinična parafraza na svojevremenu dosetku Čede Jovanovića, kad je ovome konačno dokazana veza sa "surčincima". "Meni je savest čista, a ruke prljave!"
Bolest prljavih ruku se nastavlja, pa Jovanović ipak tvrdi da je Čović dao "zeleno svetlo" za atentat od 12. marta 2003.
Svedok-saradnik iznosi i navodnu političku ideju zaverenika. A to je dovođenje radikala na vlast! Pa uz to još i zahteve Vojislava Šešelja da pobije neke važne ljude, među njima i nesrećnog Gašu Kneževića. Taj je, navodno, isterao vojvodu s Pravnog fakulteta, ni krivog ni dužnog.
U svemu ovome vredna pažnje je knjiga Vojislava Šešelja "Laufer mi javlja". Pa i mnoge neukusne, smrtonosne aluzije na račun premijera Đinđića samo koji dan pre atentata. To je, verovatno, bilo tipično negovanje tvrdog radikalskog stila. Pokušaj da se programska sterilnost i nedostatak ideja pretoče u nešto još gore.
Ali, teško je poverovati u tako sugeriranu političku nepismenost radikala, koji bi se uzdali u trajnost pučističke vlasti. To, naprosto, nije imalo šanse da opstane, čak i u vrhunskom haosu koji bi bio stvoren aktiviranjem dodatnih planova atentatora. Pre će biti da je to bila pomoćna ideja rođena u atentatorskoj zaveri, bez realne valorizacije u vrhu SRS. Mada...
Sve su to razlozi za mnoge čudnovate i čudovišne verzije. Dakle, Bagzi je izdeklamovao svoje, i verovatno nije spasao dušu. Otići će, rekosmo već, tamo gde ga tako zaštićenog smeste. No, ipak, ma kako njegovo pranje mafijaške biografije naizgled bilo rezultat kratkog pamćenja, suđenje tek ulazi u svoju dramatičnu fazu. Pored ostalog i zbog kazivanja šofera Bagzija.
Dakle, ko je naložio ubistvo? Bez odgovora na to pitanje, suđenje bi moglo da se primakne vodvilju. Sem ako je ideja o pučističkom prevratu tek onako pala na pamet ne preterano bistrim razbojnicima sa periferije. Možda i jeste, a verovatno nije. Mada nekako izgleda da su svi kamenčići već tu, samo ostaje da ih sudija Nata Mesarović lepo složi i rasporedi.
LJ. Stojadinović
[objavljeno: ]
