Izvor: Kurir, 03.Maj.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
CELO SELO U SUZAMA
Rosa Bocelj iz Australije videla svoju braću i sestre u Srbiji posle punih 40 godina. U rodnom selu Bistrici kod Nove Varoši dočekana hlebom i solju, uz trubače i pesmu ‘’Nema raja bez rodnog kraja’’
NOVA VAROŠ - Rosa Bacelj (71), rođena Martinović, iz Bistrice kod Nove Varoši, u sredu je srela svoju braću i sestre posle punih - 40 godina. Njen brat Vukašin (56) sestru je na pragu rodne kuće u Bistrici dočekao sa trubačima, a susret pun emocija obeležen je >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << slavljem na kome je bilo pola sela i koje je trajalo do duboko u noć.
- Sva drhtim, izgubljena sam, a tako sam vesela. Još ne verujem da sam ovde, u kući u kojoj sam se rodila. Mislila sam da nikad neću doći. Sanjala sam ovaj san 40 godina i on mi se sada ispunio - prvo je što je Rosa, posle dugog puta iz Australije, rekla okružena braćom Vukašinom i Radenkom, i sestrom Dobrilom.
Pola sata ranije, Vukašin Martinović, domaćin iz ovog sela, sav nestrpljiv i očiju punih suza, čekao je da konačno vidi sestru.
- Sećam se, kao juče da je bilo, kada je Rosa, koja je tada živela u Novom Sadu došla da se pozdravi sa ocem i majkom, sa mnom. Bila je 1968. godina, ja sam bio dečačić od 16 godina. Tada je prespavala ovde u kući, pozdravila se sa nama i ujutru otišla. Od tada je više nisam video - prisećao se Vukašin.
Rosa je te godine sa suprugom Nikolom i sinovima Pericom i Ivicom brodom, u potrazi za poslom i boljim životom, otišla u Australiju. U jednom trenutku do Bistrice je stigla vest da Rosa više nije među živima.
- Prošle su godine dok od Rose nije stiglo prvo pismo. Posle, kad smo u selu dobili telefone, češće smo se čuli. Ja sam neko vreme bio spreman da prodam deo imanja, da kupim kartu i odem da je vidim, posle sam zaključio da bi možda bolje bilo da ona dođe i vidi sve nas ovde, i sve je to tako, godinu za godinom, potrajalo do dan-danas. Sad ću, evo, Rosu videti posle 40 godina - pričao je Vukašin.
Na pragu rodne kuće Rosa je u sredu dočekana hlebom i solju, uz zvuke trubača Gorana Matijevića iz Vilova i pesmu ‘’Nema raja bez rodnog kraja’’. Svi u dvorištu su plakali kada je zagrlila brata Vukašina.
- Skoro nikoga nisam prepoznala, sem rođaka Vida... Sve mi je ovo novo, sve je nepoznato, sad sam prošla kroz Novu Varoš, ne pamtim je takvu, Zlatibor se mnogo promenio, postao pravi grad... Ovde, oko naših kuća, na imanju, sve je drugačije, sve mi je nepoznato - pričala je posle.
U Australiju su, kaže, ona i suprug Nikola, koji je pre nekoliko godina umro, otišli da zarade koji dolar i da se vrate. Teško su se navikli na novi život, u nepoznatom svetu bez ikoga svog, više puta hteli da se vrate, a onda, posle više godina, privikli su se, dobili ćerku, sinovi su porasli, oženili se, dobili unuke, praunuke...
- Odužilo se ovih 40 godina, kao 100 godina da sam provela tamo... Uvek sam imala želju da dođem, ali, uvek bi se nešto isprečilo, nerešivo... Živela sam tamo, a tugovala za braćom i sestrama, prvi put sam ih videla posle 30 godina na jednoj video-kaseti koju su mi poslali... Posle, gledala sam tu kasetu svaki dan, ponekad i tri - četiri puta dnevno, plakala, smejala se kad se i oni na snimku smeju - pričala je Rosa.
