Izvor: Politika, 24.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ČEKAJUĆI MITROVDAN
Akcioni plan Ima li uopšte neuhvatljivih odmetnika i može li se neko sklanjati od potera dok to želi? Mnogi su probali da na ovo pitanje odgovore. Bilo je u tim pokušajima i mudrovanja i gluposti, pa i sudbinskog filozofiranja, poput ovog iz jedne TV ankete: "Tja, svako ima pravo da bega dok ga jure. `Ajdukovo je da se skriva, na žandaru je da ga nađe"!
Niko nije neuhvatljiv. Tako je otprilike epilog velikih potera još davne `97. definisao jedan srpski obaveštajni radnik: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << "Niko nije neuhvatljiv. Osim ako to nije Ratko Mladić!"
Krajem prošloga veka, ovakva tvrdnja bi mogla da se razume kao ekspertski šeretluk. Možda pokušaj da se na razvalinama poraza sačini novi mit, ona vrsta magije koja se začinje tek kada više ništa nije jasno.
Dok je obaveštajac nastojao da početak velike misterije obrazloži paralogičnom dosetkom, uveliko je trajala operacija "Amber star", odnosno ćilibarska zvezda. Nekoliko odreda specijalaca, vežbalo je što u severnoj Austriji, što na Peloponezu. Ukupno preko 4000 ljudi. Šest zemalja je delegiralo odabrane specijalce i obaveštajce za ovu akciju: SAD, Britanija, Španija, Italija, Holandija i Grčka.
Operacija je privedena kraju u oktobru ′97, a opozvana avgusta naredne godine. Razlog: nigde nije bilo Ratka Mladića. Bar nigde gde su ga ćilibarci tražili. Stejt department je tada priznao da je Amerika uzaman potrošila sto miliona dolara za dalje zaplitanje te opasne balkanske žmurke.
Izgleda da se posle tog velikog hajkačkog promašaja, Mladić pojavljivao kad je hteo, a onda negde po svojoj volji nestajao. Ko god da mu je bio za petama, taj je redovno kasnio. Bar pola sata, ili tek nešto duže. Ratko se nikome nije javljao. Nije davao izjave, nikome nije pretio, niti je molio, niti obećavao.
Niko nije mogao da pretpostavi kako izgleda, i da li ga služe zdravlje i pamet. Sve što nije bilo poznato, bilo je moguće izmisliti. Čaršija je bolje znala od države šta se dešava. Jer, moglo je da se dogodi bilo šta, samo je jedno sigurno: Mladića nema.
Čak je javno izneta hipoteza o mogućoj njegovoj smrti. O kojoj se, kao ni o čemu drugom još ništa ne zna. A to bi značilo da svi koji su u hajci, uzalud jure za nekim. Jer njega je u takvim maratonskim okolnostima zaista teško dostići.
Srpske vlasti su se branile od stvarnosti kako su umele. Tek kad se više nije imalo gde, neko se setio spasonosne formule: Niko ne mora da pomaže Mladiću da se skriva. On to ume i sam. Pohvatali smo sve jatake, a on je našao nove. Da je bilo lako stići do tog generala, neko bi već stigao.
To je idejna platforma akcionog plana. Probali ste bez nas, niste mogli, pokušali smo bez vas, nije nam išlo. Možemo li zajedno?! Taj kooperativni zahvat bukvalno je vratio u život srpsku vladu. U temelju optimizma i izvesne bodrosti je uverenje da se sada odgovornost deli, jer se zaslugama niko još ne nada.
U akciji smo zajedno, ako ga ne stignemo nemojte da Karla dosađuje samo nama. Ona je u Srbiju donela posebnu vrstu histerije, prečesto hodajući daleko izvan tužilačkih ovlašćenja. Njene su ambicije mnogo veće: da kreira osećanja, politiku pa i istoriju. Kad god se u Srbiji pojača utisak o pristrasnosti Tribunala, njena leksika postaje narednička. Ali, gospođa Ponte se ne može izbeći, i na njene neprijatne verbalne ekspresije već se navikao i srpski premijer Koštunica. Šta da radi, više nema volje ni da se opire, samo sleže ramenima.
Zato je akcioni plan, u okviru političkog pragmatizma, relativno dobra ideja. On u sebi, svakako, sadrži i važne operativne segmente, koji bi u slučaju da Mladić ponovo izmakne, postali nevažni, bar kao i "Ćilibarska zvezda". Ministar Lončar je konačno dao jedno jasno objašnjenje: "Vlada ne ide na odmor dok se problem ne reši!"
Dobro. To znači da je premijer raspisao neku vrstu mobilizacije za svoje službenike. Ako je u pitanju potera koja traži danonoćno dežurstvo, to bi značilo da je vlast rešila da istera velikog hajduka na čistac, daleko pre Mitrovdana. Ali, ovde se mnogo govori o "hrvatskom modelu", i operativnim analogijama sa Rukavinom.
Osim u osnovnoj ideji (hapšenju), tu mnogo sličnosti i nema. Ako se samo "prepisuje" put generala Ante od Tenerifa do Haga, to znači da Mladića možda neće stići potera, kao što nije ni do sada. On ne putuje na isti način, niti ima navike koje se mogu predvideti. Mladić sasvim drugačije razume i pravdu i zločin i hedonizam nego Rukavina. Niko ne zna šta će Mladić učiniti u sledećem trenutku, pa ni sam Mladić.
Konačno, Ratkova vojnička inteligencija je superiornija od Antove. Za razliku od Rukavine, on nikada nije bio tamo gde su ga tražili.
Svako je dakle dostižan. Osim ako se ne zove Ratko Mladić. Osim ako vlast i eksperti iz sveta ne saznaju pre Ratka gde će on zakonačiti poslednje noći u slobodi.
LJ. Stojadinović
[objavljeno: ]
