Izvor: Glas javnosti, 15.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ČEKAJUĆI FAJRONT - DRAGOLJUB PETROVIĆ
Trinaesti avgust je svetski dan levorukih. U Srbiji je obeležen skromno, jednim TV prilogom, gde smo saznali da levoruki imaju velikih problema u životu, suočavaju se sa nepremostivim barijerama kao što su sipanje kafe iz džezve, otvaranje sardine, sečenje makazama i fotografisanje „idiotom“. Centralna proslava dana levonogih Srba, međutim, održana je istog datuma u Šangaju. Tamo je fudbalska reprezentacija Srbije, probrana grupa građana koji kao da imaju dve leve noge, okončala još >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << jedno veliko svetsko takmičenje rezultatima zbog kojih će na Aerodromu „Nikola Tesla“ uvesti specijalan sporedni izlaz samo za njih. Neće više morati da izlaze tamo gde piše „međunarodni dolasci“, jer tu čekaju novinari s grobarskim lopatama na gotovs, već će u zemlju ulaziti kroz vrata iznad kojih stoji „međunarodni padovi“.
Istog dana završen je rat u Gruziji, u kome, kao i u onim prethodnim, „Srbija nije učestvovala“, ali se svesrdno navijalo u skladu sa našom „levorukom“ orijentacijom, fudbalskim temperamentom i talentom da svaki zamah sopstvenom rukom dobije svojstva bumeranga. Oprobana skupina levorukih Srba, grupa građana koji imaju dve leve ruke, dva mala mozga i druge duplirane organe, a u takve spadaju pojedini mediji, političari, i ostalo društvo u završnom stadijumu prvenstva sveta u bacanju bumeranga, prosto je likovalo nad jezivim prizorima iz Gruzije. Starica stoji ispred razrušene kuće, mladić drži mrtvog brata u naručju, a ovde preko Trga Republike idu radikalke i nose transparent: „Ne dam Osetiju“. Da nije tužno, bilo bi, jelte, smešno. Srećom, pa nisu štampali majice „Osetija je Rusija“ i „Osetija je srce Srbije“ pa prežvrljano, „u stvari Rusije“. Posetioci demonstracija koje traju već 25 dana, a tiču se protesta gnevnih radikala zbog izručenja Radovana Karadžića, obišli su i Ambasadu Rusije, čestitali im na pobedi, a primio ih je i nekakav treći ili četvrti sekretar, koji se upravo, slutim, vratio sa partije golfa. Poslužio ih je ceđenom pomorandžom, baš dok je preko TV ekrana išao kajron da je Srbija prodavala oružje Gruziji. I ovo je, jelte, tužno, a uopšte nije smešno. Još je i Vitalij Čurkin izjavio da ruski mirotvorci nisu oni holandski, pa da se razbeže kao „onom prilikom“ u Srebrenici. Ostaje pitanje - da li su oni radikali pitali trećeg ili četvrtog sekretara ruske ambasade: „ Hoćete li smeniti ovog Čurkina? On tvrdi da je u Srebrenici bilo nešto, iako tamo nije bilo ništa. Na časnu reč“. I ovo je, jelte, smešno.
DS je zauzeo „principijelan stav da je uz Gruziju“, SPS da je uz Moskvu, nisu još samo pitali Momu Kapora za koga je on... Mi imamo toliko sopstvenih „tužnih Osetija“ da ni sami ne znamo s kim da se „saosetimo“, a da ne ispadnemo em tužni, em smešni. Ako uđeš, kajaćeš se, ako ne uđeš, kajaćeš se. Srbiji je malo svojih neslavnih ratova, pa bi da učestvuje i u ovom s kojim nema ama baš ništa, osim što se neki ovdašnji trgovac protivavionskim raketama dosetio da bi bilo profitabilno osvojiti ondašnje tržište. Nemamo „Koka-Kolu“ al’ imamo „strele“. „Cijena, prava sitnica“, rekao bi Sir Oliver, alanfordovski junak. Posle nam je đavo kriv zašto uvek gubimo na velikim takmičenjima. Mislim, u fudbalu.
Da je Srbija izgubila kompas , to je vec i pticama jasno.Gledati na tudj rat i nevolju kao na fudbalski mec je uzas.A da smo se osramotili na svim poljima , JESMO.Zalosno je ali smo kozali da i nemmao komaps , komunizam , koji nas je ucinio vrlo neracionalnim stvorenjima.
