Izvor: Politika, 27.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ČAČAK, SRPSKI ROKENROL
Sa svojim Čačanima, Velimir Ilić je bio udarna pesnica 5. oktobra. Njegova misija put Beograda probila je toga dana, ili jednu noć pre, više od petnaest policijskih blokada.
Usput je Velimir mezetio praseće pečenje, kako bi se sa više domaćinske snage ušlo u Beograd.
Pre toga, a u toku rata ′99. bivši režim ga je tražio po planini Jelici, gde se Ilić beše odmetnuo i skrajnuo, čuvajući živu glavu od Miloševića.
Sve posle toga je demokratski deo povesti, koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se ne može ispisati bez Velimira Ilića. U svakom trenutku, ma čime se bavio – dakle Čačkom ili Srbijom, taj čovek je bio medijska zvezda. On se nije prenemagao pred kamerama ili u susretu sa dosadnim piskaralima.
Kako se ponašao u životu, kako je govorio na ulici, u kafani, kako je video svet ili stvari sam za sebe, tako je to saopštavao u mikrofon. Ili u plajvaz, svejedno. Bez ulepšavanja ili nastojanja da svoja slikovita i nervozna zapažanja bar malo upristoji. Naprotiv.
Zanimljivo, ali se ta elementarnost mnogima nije dopala. A mnogima jeste! Kad je nagrdio novinarku lokalne čačanske televizije, ili voditeljku "Utiska nedelje", ili volejem dohvatio onog neiskusnog novinara – uvek su se javljala novinarska udruženja. Na neki način, Ilić je ujedinio UNS i NUNS, usaglasio njihov vokabular i doneo im isti, nerešivi problem na razmatranje i odluku. Ali, dobre odluke ne može biti bar iz jednog razloga: Velja Ilić je tema!
Udruženja su se obraćala srpskoj vladi, javnosti, svojim članovima, izražavala nevericu i nešto ogorčenja, ali nije lako bilo uticati na Velimira. On je novinare smatrao smetalima i nužnim zlom, ljudima koji bez razloga kopaju po stvarima koje ih se uglavnom ne tiču.
Svejedno. I takav Velja je neodoljivo privlačio medije uvek željne senzacije, jer se bar to od njega očekivalo. Između javnog lica tog nesporno zanimljivog čoveka i stvarnog stanja stvari – ne zna se šta sve postoji. Može biti da je Velimir Ilić zaista uspešan čovek, dobar organizator, onaj što učini sve što obeća, radilica srpske vlade, pokretač akcije, nosilac dobre energije, životnog optimizma i vedrine.
Videli smo ga bezbroj puta kako otvara nešto, polaže kamen-temeljac, najteže probleme obrazlaže laganim verbalnim obrtima, a najteže optužbe na svoj račun negira mangupskim podcenjivačkim gestom.
Takav je to čovek: neke oduševljava svojom prirodnošću, makar se ona graničila sa priprostom grubošću. Druge očarava efikasnim obećanjima i operativnošću. Mnoge baca u očaj kada nipodaštava javnost i daje objašnjenja koja se graniče sa apsurdnom bajkom.
Ali, taj čovek je neuništiv, i pored svih ispada, čvrsto se drži na vlasti uz vlast. On je omiljena ličnost mnogih ministara iz sadašnje vlade. Reklo bi se da ga u svom društvu rado vidi i premijer Koštunica. Izgleda da je gos`n Velja već uspeo uzdržanog prvog ministra da "prevede" iz klasičnog i građanskog u raspojasani etno-svet. To se moglo videti u Guči, kada je usred trubačke kakofonije dnevna politika skupljala ono što se moglo sabrati od Sabora.
Velimir uvek ima dodatnu mogućnost da izazove javnost. Ovoga puta, to je Ugovor o koncesiji za autoput Horgoš – Požega. Pet meseci nije hteo da čuje da se priviri u tajne te `artije. A zatim je pokazao izvestan smisao za ciničnu varijantu humora: dopustio je da novinari zavire samo u osnovnu verziju, bez aneksa u kojima su izgleda ključne stvari. Sada se pod pretnjom ostavke zalaže da se svi aneksi iznesu na sunce.
I vlada mu je udovoljila, samo da ne ode. Nešto pre toga, Bojan Kostreš je zatražio od premijera da zaustavi Ilića "koji čitavu Srbiju vuče za nos!" A onda je Velimir, u svom koloritnom stilu nagovestio postojanje nove generacije izdajnika Srbije i laika koji nemaju pojma o koncesijama. Među prvima je svakako Kostreš, kao simbol Vojvodine koja "sprema svoje pasoše", a u ove druge ubrojao je Vericu Barać, neke novinare i deo javnosti koji je izgleda bio najradoznaliji.
Verica Barać kaže da ne zna za koga je put Horgoš – Požega, samo zna da vodi u zapadnu Srbiju, u političko uporište Velimira Ilića.
Prvih sto dana srpska vlada dočekuje sa Ilićem, kao svojim nespornim simbolom. Viđenim članom vlade, koji je imao mnogo više razloga za eksponiranje nego, na primer, ministar za Kosovo.
Da li se to zaista želelo, ili se samo potrefilo? Možda je, jednostavno Velja takav čovek: jaka ličnost koja baca u svoju senku sve na šta naiđe.
Ako sve bude kako valja – a ova halabuka prođe, do 2012. biće završena nasušna magistrala Horgoš – Požega. Može li neko da zamisli drugi sliku, do da to ostvarenje u promet pusti Velimir Ilić!? Čovek koji je ne tako davno mobilisao Čačak, pa stigao u Beograd rušeći sve blokade pred sobom.
[objavljeno: ]
