Izvor: Politika, 07.Apr.2010, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Buva dribla, dribla i – daje gol
Mesijevo srce kao da leti s loptom, sav je u pokretu, ne predaje se čim ga neko pipne, dok se naši fudbaleri ponose ako mogu da kažu da su „ostavili srce na teren”
River Plata nije imala da plaća 900 dolara mesečno za lečenje jednog dečaka. Barselona je imala i dobila je Lionela Mesija.
Dečak kome je u desetoj godini otkriveno da ima problem s hormonom rasta izrastao je u najboljeg fudbalera na svetu. A ima tek 23 godine.
Zbog čega Mesi toliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odskače od ostalih igrača? Može li da dostigne ili čak i da nadmaši Pelea, Maradonu?
Mesijev način igre može da se sažme u jednu jedinu reč – La Pulga. To mu je nadimak, a na španskom znači buva.
Mesi se zalepi za loptu i dribla, dribla i niko da ga odvoji od nje. Čudo je kakve sve duele i pritiske izdržava onako, naizgled, krhko stvorenje. Neverovatno je i kako skače (setite se njegovog gola glavom prošle godine u finalu Lige šampiona).
A ono što je najvažnije – ne drži ga mesto. Veoma je pokretljiv, sa loptom stalno menja pravac. Čak i kad izgleda da se zapetljao s njom ispetljaju se i on i lopta. Poneki put se čini kao da ona neće da ode od njega.
Zašto njemu uspevaju driblinzi, a drugima ne? Zašto se stiče utisak da bi nekog drugog odbrana već nekoliko puta srušila, a Mesi prolazi kroz najgušće redove s takvom lakoćom kao da to nisu protivnici nego drveće u gustoj šumi? Čak i više od toga. Drveće se ne pomera, a njegovu čuvari se prosto sklanjaju pred njim.
Barseloni treba odati zahvalnost što je svetu omogućila da Mesi razvije svoj talenat. Verovatno bi u bilo kom drugom velikom evropskom klubu od „pulge” ili bio napravljen „lion” (lav) ili bi već bio u nekom fudbalskom buvljem cirkusu.
Evropa proizvodi rudare u fudbalu, ratnike na igralištu, šrafove za tim... Evropa ne stvara igrače, ne traži umetnike... Nju zanimaju samo brojke (rezultat, cena, zarada).
Mesijev predak po imenu Anđelo je 1883. tiho otplovio iz Ankone u Novi svet po sreću. Lionel je stotinak godina kasnije tiho iz Rosarija doleteo u Barselonu.
Zahvaljujući tome što je imao rođake u Kataloniji za njega je čuo i sportski direktor Barselone Reksač, njen bivši golgeter i španski reprezentativac. I klub je, tako reći, usvojio Mesija. Jer, Barselona nije ulagala u tog mališana, ona ga je negovala kao da mu je majka. Lionel Mesi je postao njen mezimac, o njemu se pričalo najlepše mnogo pre nego što je dorastao do prvog tima.
Evropa na silu pravi fudbalske zvezde. Potrebne su tržištu.
U Južnoj Americi se fudbalske zvezde i dalje rađaju. One kojima se posreći da makar prelete preko Evrope dugo će da sijaju, a sjaj onih koje ne pređu Atlantik ostaće nevidljiv, iako je svet odavno samo veliko selo.
Mesi ima sve da nadmaši Pelea i Maradonu ukoliko ga u tome ne zaustave povrede, ako mu slava ne udari u glavu i ako ne napravi pogrešnu procenu. U pogrešnu procenu spada i izbor kluba.
Pele je celu svoju karijeru, ne računajući penzionerske fudbalske godine u njujorškom Kosmosu, proveo u Santosu. Taj skromni klub iz luke megalopolisa Sao Paula jednostavno je svoj fudbalski orkestar prilagođavao svojoj prvoj violini.
Maradona nije uspeo u Barseloni, iako je još tada bio veliki igrač. Procvetao je u malom Napoliju. Bio je veći od kluba, pa mu je sve bilo podređeno i to su bile zlatne godine i za igrača i za napuljski fudbal.
Mesi je takoreći prohodao u Barseloni i sigurno bi se teško uklopio u igru nekog drugog tima. Eto, argentinska reprezentacija, u kojoj ima još mnogo asova, kroz iglene uši se provukla na Svetsko prvenstvo.
Ali, Argentina ne igra kao Barselona. To nije muzika uz koju je Mesi odrastao i na koju su se navikli i on, i dirigent, i kompozitor, i ostali izvođači.
Da li bi naš fudbal mogao da izvuče neku pouku iz Mesijevog primera? Ne samo da može, nego i treba.
Mesi je sav u pokretu. On ne dribla u mestu, ne vreba priliku da padne čim ga neko gurne. Ne juri pravolinijski, nego trči u cik-cak, nepredvidljivo, čime lomi celu protivničku odbranu. I kad je u punom sprintu baci pogled da vidi gde su ostali igrači...
Naši igrači drže loptu u mestu, ne znaju šta će s njom mučeći i sebe, i nju, i gledaoce. Zato je na našim utakmicama i sve manje publike, barem one koja dolazi da gleda fudbal.
Klubovi i treneri kod nas ne cene u fudbalu buve, vidre, čigre... Prođu, na žalost, imaju oni koji „ostavljaju srce na teren”.
Ivan Cvetković
[objavljeno: 08/04/2010]
