Izvor: Politika, 27.Jan.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bušne stvari
Sve što se o službama zna, mogu da nam kažu samo one – njihova posebna struktura i unutrašnje veze nedokučivi su za čelnike
Šef države nije zadovoljan rezultatima akcije „Grom”. Informacije su, navodno, curile na sve strane, pa su mnogi viđeniji umetnici iz srpskog narko-kartela utekli pre kritične zore. Ili su sakrili robu, te je u tim slučajevima grom lupio na praznu ledinu.
Predsednik Nikolić je neposredno optužio policiju za „curenje informacija”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << onaj njen deo koji radi prekovremeno: radno vreme za državu, tezga za sebe, protiv vlasti. Ako i ima sukoba interesa, šta se tu može. Ima ih i na drugim mestima. Mafija plaća redovnije i bolje od države.
Naslućujemo da je predsednik to želeo da kaže javnosti i da svoju brigu podeli sa svima. Delatnost MUP-a nije u nadležnosti reprezentativne vlasti, ali Nikolić je svoju građansku brižnost izgleda morao da iznese javno, pokazujući ličnu muku u vezi sa tim gromom. Kao što je i učinio.
Nije prvi put da se šef države žali građanstvu na misteriozne sile iz raznih sfera vlasti. Ne zna ko mu sve to radi, kako i zbog čega, ali je siguran, na primer, da ga prisluškuju. E tu je stvar nešto složenija, jer su mnoge sumnje upletene međusobno, neke čak u sukobu jedna sa drugom.
Kako je predsednik Nikolić uopšte pomislio da neko „presreće” njegove razgovore, makar se radilo o telefonskim vezama, ili o kabinetskim ćaskanjima? Možda se to dogodilo dok se odmarao u Bajčetini. Ima mnogo mogućnosti da se „zanimljiva ličnost” sluša, pod uslovom da onaj koji to želi napravi selekciju koja je u principu jednostavna: šta je to što od predsednika želi da čuje? Naravno da u izboru tema misteriozni tragač ima vremensku i tehnološku inicijativu. Nema granica toj vrsti kreativnosti.
Sudeći, međutim, po predsednikovim ovlašćenjima, njegovi razgovori i mišljenje o raznim stvarima, mogli bi biti zanimljivi, pre svega, kao političko-folklorne senzacije, bez težih političkih posledica. Pa ma šta predsednik rekao u relaksiranom razgovoru sa bilo kim. Uostalom, neki njegovi javni stavovi i gafovi nisu mnogo dobroćudniji od mogućeg narušavanja Nikolićeve privatnosti. Ili posebne državničke akcije, koja se može smatrati tajnom.
Postoji nekoliko valjanih razloga koji se neposredno protive javnim žalbama o tome kako na Vencu i u drugim okruženjima predsednika ima suviše radoznalih. Samo to, jer šta god da se zna od onoga što Nikolić ne želi da se sazna, ne može mu naneti golemu štetu. Već rekosmo zbog čega.
Nikolićev „politički sin” Aleksandar Vučić kontroliše sve tajne službe. Ako oko šefa države postoji interni obaveštajni rad „u ime naroda”, svakako postoji i protivobaveštajni, onaj koji štiti važne institucije. Naravno da u tom odnosu ima mnogo nejasnih nadležnosti službi i ljudi u njima. I oni koji slušaju i drugi što ih ometaju, uvereni su da štite državu.
Ljudi koji štite predsednikovu visoku komunikativnu diskreciju, svakako znaju za „zaštićene linije”, one kanale koji se nesmetano koriste, čak i u uslovima agresivnog presretanja. Naravno, kao i sve drugo, svaka se zaštita može probiti, ali oni koji paze lako će zapaziti indikatore da se to čini.
Onda je jasno da je Nikolić sumnjao na sve, pa i na one koji ga štite, i posebno na njih. Šta je mogao da uradi? Skoro ništa, službe su uvek bile uverene da su važnije od države koju čuvaju i da bolje od predsednika znaju šta je dobro za njega.
Zbog toga je onomad i došlo do smena u toj sferi. Predsednik je razrešio ukazno lice, generala Dragana Vladisavljevića (VOA), a srpska vlada je istu stvar učinila sa Sretkom Kovačem (VBA). Obojica su u službi pokazivali profesionalnu revnost i striktnu političku neutralnost, ali su posle promene vlasti ipak markirani kao Tadićevi ljudi.
Sve što u službama curi na sve strane, niti se otkriva niti razrešava smenom čelnih ljudi i postavljanjem „svojih”. Sve što se o službama zna, mogu da nam kažu samo one, njihova posebna struktura i unutrašnje veze, nedokučivi su za čelnike. Zbog toga su i ti ljudi samo kulisa iza koje se odvija sve što ne možemo saznati.
Sve to bi značilo da su Nikolićevi motivi za obraćanje javnosti povodima sa kojima ona (javnost) zaista nema veze osim da pati sa predsednikom, uglavnom marketinški. Poruka je da Tomislav Nikolić brine za poverenu mu državu, ali u tom okviru vrlo je brižan i za sebe lično.
Na početku ove zime, koja ipak počinje tek ovih dana, predsednik nam se zvanično požalio kako ga voze sa ćelavim gumama. Čitav kabinet je intervenisao kod nadležnog vulkanizera u MUP-u, ama badava! Taj iz nekog razloga nije hteo da čuje. Majstori ko majstori.
Naši izvori iz sektora MUP-a nadležnog za gume kažu da je problem nekako ipak rešen.
U vezi sa „Gromom” i Dačić i Vučić potvrdili su kako je visoka predsednička briga opravdana. Curi i te kako, kažu oni, ama ne znamo odakle!
Pa, ako je tako, batalite da se svaki čas žalite građanstvu. Zapušite rupe, gospodo!
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 27.01.2014.
