Izvor: Politika, 09.Nov.2011, 11:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bunt protiv okoštalosti
Predstava „Škola rokenrola”, tekst Milena Depolo, po motivima filma „Škola roka”, reditelj Boban Skerlić, pozorište Boško Buha
Nastala po motivima filma „Škola roka” Ričarda Linklejtera, predstava „Škola rokenrola” u režiji Bobana Skerlića postavljena je u srpski kontekst aktuelnih društvenih turbulencija, tenzične tranzicije, mentalno devastirajućeg uticaja televizijskog programa, razgoropađenog primitivizma dominantnih kulturnih modela (tekst Milena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Depolo). Protagonista je Džoni (Boris Milivojević), neprilagođeni rok muzičar, individualac koji skoro da nema šanse da pronađe posao u društvu u kome vladaju mediokritetstvo, nepotizam, negativna selekcija. Njegov život dobija neki smer i smisao kada se on zaposli u školi, na osnovu lažnog identiteta, i počinje da obučava tinejdžere o stvarnim vrednostima života – borbi za slobodu, upornosti da se ostvare snovi i da se ne podlegne zahtevima društvenih konvencija koje isisavaju sve sokove života, ostavljajući čoveka isceđenog i ispljunutog na ničijoj zemlji.
Skerlićeva „Škola rokenrola” je predstava neizbrušenog, sirovog, pa i naivnog izraza. Sa formalno-zanatske strane ona nije savršena, ali njena društvenopolitička značenja imaju velike potencijale, u toj meri da estetski nedostaci na izvestan način postaju i vrline jer su u funkciji izražavanja glavne teme – pobune protiv sistema. Izvođači u ulogama tinejdžera koji osnivaju pobunjenički školski bend nisu profesionalni glumci, već su mladi polaznici beogradskih škola glume, muzike, pevanja. Taj njihov amaterizam izbacuje čistu, eruptivnu energiju koja ima političku relevantnost, odnosno u potpunoj je funkciji ideja predstave – podrške čistoj slobodi i protestu protiv kancerogenog društvenog konformizma. Glumci koji igraju predstavnike sistema, Borka Tomović (Direktorka škole), Katarina Marković (Voditeljka), Draga Ćirić (Mama), Vladan Dujović (Sveta) i drugi, sa druge strane,izrazito stilizovano nastupaju, izveštačeno naglašavajući njihovu odvratnu rigidnost, dvoličnost, patološku ambicioznost. Kostimi Tatjane Radišić privukli su pažnju svojom neuobičajenom maštovitošću i bitno doprineli uverljivom predstavljanju likova.
Ako je danas uopšte moguće govoriti o političkom teatru, jer je ideja angažovanosti i političnosti u tradicionalnom Brehtovom smislu prevaziđena zato što živimo u vremenu post-postizama i uveliko sahranjenih ideologija,ova predstava je politička. Takva je, prvo, zbog svog tematskog plana: bunta protiv okoštalih institucija, podsticanja akcije i promena, kao i promovisanja političkih implikacija rok kulture. U predstavi se smenjuje izvođenje pesama EKV-a, Azre, Boja, Jugrupe, Nesalomivih i drugih muzičara koji pristojno predstavljaju estetske, ali i društvene vrednosti rok muzike. U osnovi srpske mejnstrim kulture uvek je bio primitivizam i duh palanke, pri čemu su oni u poslednjim decenijama jezivo metastazirali. U tom pogledu je ova predstava posebno važna jer se zalaže za različite obrasce kulture koji u srpskoj tradiciji očigledno postoje, ali u podrumu, danas skoro potpuno ugušeni agresivnom poplavom neofolka (namerno ne koristimo često izrabljivani termin „turbo-folk” jer je on izgubio kritičko značenje, postao kliše). Osim tematike, predstava je politička i zbog stila igre koji je u bitnoj meri zasnovan na nesputanom duhu amaterizma. Od izuzetne važnosti je i odnos prema publici: izvođači često direktno komuniciraju sa gledaocima, podstiču ih da pređu rampu, da stupe na scenu, da postanu aktivni učesnici predstave, nosioci društvenih promena. Značaj predstave je i taj što je nastala na sceni pozorišta za mlade, tako da ona ima i poseban smisao edukacije, kulturološkog usmeravanja.
„Škola rokenrola” promoviše ideju akcije koja je ovom klinički mrtvom društvu danas alarmantno potrebna. Ona nas sve poziva da odlučno odbijemo da nas proguta sistem, da se probudimo iz stanja dugogodišnje inercije i da promenimo realnost.
Ana Tasić
objavljeno: 09.11.2011.
