Izvor: Politika, 16.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bunt kao kontra šundu
Sagovornici "Politike" slažu se da je rep najoriginalniji muzički žanr koji se poslednjih godina pojavio na domaćoj sceni
Popularnost hip-hopa u svetu poslednjih godina u zasenak je bacila mnoge izvođače rokenrola. Slična situacija je i kod nas, a mnogi muzički kritičari su o srpskoj hip-hop sceni govorili kao o dostojnom nasledniku roka osamdesetih. Opšta je ocena da je domaći rep nešto najvrednije što se pojavilo u našoj muzici u proteklom periodu i da je trenutno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedino što mlade konzumente privlači da slušaju nešto što nije turbo folk.
Marko Šelić, poznatiji kao Marčelo, jedan od najpopularnijih ovdašnjih repera misli da je odgovor na pitanje zašto je hip-hop popularan kod nas veoma jednostavan.
– On je kontra šundu i kiču koji dominira. U svetu je, pak, popularan zato što je ne deo, nego čak predvodnik šunda i kiča. Za to ne moraš da budeš muzički kritičar, to vidi i posmatrač laik, čim uključi TV. Hip-hop producenti danas rade gotovo sve što je aktuelno, bez obzira na muzičku pravac. Međutim, ne treba naivno pomisliti da je to konačna pobeda hip-hopa. To je, u mnogo većoj meri, predaja svih ostalih i poraz muzike kao takve – kaže naš sagovornik.
Ovih dana Marčelov spot "Pozerište" počeo je da se emituje na MTV Europe što do sada nije uspelo nijednom domaćem muzičaru. Naš sagovornik smatra da je Balkan jedno od područja gde se pravi kvalitetniji hip-hop.
– Naš problem jeste jezička barijera jer zbog toga ne možemo da privučemo pažnju onim što imamo da kažemo. Ne mislim da je ono što mi radimo najkvalitetnije, jer bi prvo trebalo da odredimo kriterijume. Ali ovdašnji hip-hop jeste nešto najunikatnije što se dogodilo i kao muzički žanr i kao kulturna pojava.
Đorđe Miljenović, alijas Skaj Vikler, rep-autor i član grupe "Bed kopi", kaže da domaći hip-hop nosi u sebi bunt i kritički odnos prema društvu, za razliku od sveta gde je osnovna poruka te muzike svedena na skupe automobile, zlatne lance i lepe devojke.
– Mi živimo drugačije od ljudi koji su nekada bavili rokenrolom. Malo je hip-hop muzičara koji su svoje pesme posvetili nesrećnim ljubavima i slomljenim srcima, što je bila odlika rokenrola. Kod nas je više prisutan momenat koji je svojevremeno odlikovao pank pokret. Ne doživljavam sebe kao čoveka koji bi mogao da se šeta u kožnim pantalonama i jakni, ali o tome ne mogu da pričam jer nisam ni bio rođen kada je bilo "zlatno doba" rokenrola – kaže Miljenović.
Ognjen Janković, član grupe "Beogradski sindikat", smatra da hip-hop u Srbiji nije popularan onoliko koliko bi trebalo. Iako je u SAD hip-hop najkomercijalnija vrsta muzike, Srbija je daleko od toga. Razloge za to Janković komentariše na sledeći način:
– U Americi rep ima tradiciju, s tim što to više nije pravi hip-hop već je od toga napravljen derivat, koji ne valja. Nas ne zanima takva vrsta bavljenja muzikom, jer se trudimo da napravimo nešto autentično na ovom podneblju. Dobar primer pokušaja "imitacije" američkog mejnstrima jeste album Aleksandre Kovač. Iako je to kvalitetno izdanje, nije dobilo dovoljno pažnje, jer da bi bio uspešan ovde moraš da se prikloniš "vodećoj" izdavačkoj kući koju drži neki "zlikovački" medij.
Paradoks je da hip-hopa nema mnogo u medijima, a opet su albumi tog žanra najprodavaniji u muzičkim prodavnicama. Poslednji album "Beogradskog sindikata" bio je najtraženiji CD u 2005. godini. Sagovornik "Politike" tu činjenicu tumači ovako:
– To što smo bili najprodavaniji jedan je od naših najvećih uspeha. Ali procenat ljudi koji kupuju naše albume jako je mali. To su pre svega Beograđani koji nikada ne bi kupili izdanja Granda na kioscima. Tiraži folk-albuma veći su od 50.000, a ovo o čemu mi govorimo prodaje se u desetak hiljada primeraka. Te brojke govore da od hip-hopa još uvek ne može da se živi i da je sve rezultat entuzijazma. Za naše prisustvo u medijima zaslužni smo mi sami. Imali smo sreću da smo napravili dva spota koja su stvarno skrenula pažnju.
Mnogi muzički kritičari su u proteklom periodu poredili današnju hip-hop scenu sa rokenrol scenom osamdesetih i postavili tezu da je hip-hop danas ono što je nekada bio rokenrol, pre svega u smislu političke i društvene angažovanosti. Ovaj stav Janković objašnjava:
– Hip-hop je nešto najsvežije i najoriginalnije što je srpska muzika ponudila poslednjih godina. Rokenrol je posrnuo i nema ništa novo da pokaže, a repom se u Srbiji danas bave isključivo mladi ljudi puni entuzijazma. Možda i našom zaslugom, ljudi su shvatili da je moguće uraditi nešto i pokrenuti se sa nule. Ovaj oblik izražavanja je odličan da iskažeš stav na efektan način. Hip-hop je supkultura. Niko od nas sebe ne smatra muzičarima i to je dobra polazna osnova da možeš da se osećaš mnogo slobodnije i da ne moraš da praviš kompromise koje su naši bendovi prinuđeni da prave.
Jelena Koprivica– Vladimir Đurđić
[objavljeno: 16.10.2006.]
