Izvor: RTS, 22.Jul.2015, 20:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Budućnost srpsko-bošnjačkih odnosa
Može li Balkan biti mesto na kojem se planira budućnost, ili je senka prošlosti uvek i svuda prisutna? O budućnosti srpsko-bošnjačkih odnosa za Internet portal RTS-a govore Vladimir Kecmanović, Jovo Bakić, Čedomir Antić, Đorđe Vukadinović i Čedomir Jovanović.
Posle napada na premijera Aleksandra Vučića u Srebrenici, delovalo je da će odnosi Srbije i Bosne i Hercegovine zahladneti. Međutim, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << ruka pomirenja sa srpske strane ostala je pružena, više puta je naglasio srpski premijer. Hoće li u budućnosti korpe sa poklonima, koje je Vučić danas darovao članovima Predsedništva BiH, doneti i novu, povoljniju klimu u odnosima Srba i Bošnjaka, Srbije i Bosne i Hercegovine?
Vladimir Kecmanović, književnik:
Bošnjački reis Kavazović rekao je ranije da nema perspektive i da je pomirenje između Bošnjaka i Srba nemoguće dok na njega teraju drugi, ja tu izjavu mogu da potpišem. Mislim da je upravo tako.
Sve ovo što se dogodilo prethodne dve-tri nedelje jeste bilo pod pritiskom nekoga drugog.
Zbog toga se desilo sve što se desilo i dok god bude tako, događaće se iste stvari. Iskreno pomirenje je potrebno, ali oni koji na njemu insistiraju iz neiskrenih razloga ne mogu nikad doneti pomirenje na ovim prostorima.
Jovo Bakić, sociolog:
Paradoksalno je, ali budućnost bošnjačko-srpskih odnosa može izgledati bolje nakon napada na Aleksandra Vučića u Srebrenici.
Naime, napad na predsednika vlade susedne zemlje i još na pomenu žrtvama na masovnom groblju, gde se pojavio kako bi žrtvama odao počast saučestvujući u bolu preživelih, potpuno je ne samo neprimeren nego umnogome i šokantan. Ovaj napad svedoči o slabosti države BiH, ali i o tome da su rane najnovijeg rata žive. On je i naveo one u čije ime je napravljen da se postide.
Svi smo zastali i shvatili da bi novi rat mogao lako da se desi, pa iako je stari okončan pre samo 20 godina.
Mogućnost novog rata usled činjenice da rane starog još nisu zaceljene, već se, štaviše, stalno povređuju, mora delovati otrežnjujuće, jer i svest da nas je rat na ovim prostorima sve unazadio – a naročito Bošnjake i Srbe – još uvek je dovoljno živa. Sastanak članova Predsedništva BiH sa predsednikom Vlade Srbije, zajedničke pomirljive izjave i okrenutost ka zajedničkim privrednim projektima i boljoj budućnosti svedoče upravo o tome.
Ako se želi graditi umnija, sigurnija i srećnija budućnost, potrebno je i da se učine iskreni koraci ka zaceljivanju rana iz prošlosti.
Ne treba niko da vrši pritisak na Srbe da priznaju da se u Srebrenici dogodio pokolj koji ima genocidne osobenosti i da je to trauma ne samo za Bošnjake, već i za Srbe, a ne bi trebalo ni Bošnjake niko da tera da priznaju da su u njihovo ime zločinci masovno ubijali i zlostavljali Srbe u bratunačkim selima ili u Sarajevu.
Ako se priznaju i iskreno žale žrtve Drugoga i osude "naši" zločinci, onda je i nada u bolju budućnost zasnovana na čvršćim temeljima. No, to sami Srbi i Bošnjaci moraju uraditi, bez "pomoći" velikih sila.
Čedomir Antić, istoričar:
Srbija nema problema sa Bosnom i Hercegovinom, državom koja je 1995. suštinski nastala sporazumom dva entiteta: Republike Srpske i Muslimansko-hrvatske Federacije (današnje Federacije Bosne i Hercegovine).
Pored Republike Srbije, dejtonska BiH je druga srpska država na svetu. BiH nije samo srpska već i bošnjačka i hrvatska. Srbija sa takvom BiH ne može biti u lošim odnosima, pošto ne postoji ustavna politika u Bosni i Hercegovini koja bi mogla biti protivna volji tamošnjih Srba i svesno osmišljena na njihovu štetu. Problema može biti tim manje pošto je Srbija još 1992. prihvatila suverenitet BiH, zato što je najviše u regionu progonila optužene za ratne zločine, jedina je hapsila i svoje državnike i ratne heroje, jedina je imala ozbiljniji antiratni pokret, najviše se politički distancirala od rata i ratnog vremena...
Problem međusobnih odnosa je pre svega nastojanje određenih krugova u Zapadnom Sarajevu da stvore unitarnu Bosnu pod hegemonijom jednog, bošnjačkog naroda. Ta nastojanja traju već dvadeset godina i imaju izvesnu međunarodnu podršku. Sve što se dešavalo – od protivustavne tužbe protiv Srbije za genocid (protivno volji Srba iz BiH, i ne i protiv druge članice SR Jugoslavije), do napada u Potočarima i neprekidnim kampanjama mržnje – nije imalo odgovora iz Beograda, a iz Banjaluke je odgovoreno simbolično i pre svega tako što je zahtevano poštovanje izvornog Dejtonskog sporazuma.
Dolazak članova Predsedništva BiH u Beograd vidim kao pokušaj da budu "resetovani" odnosi dve države. Ukoliko bude poštovan Dejtonski sporazum, Srbija će biti politički najbliža država jednoj modernoj, evropskoj konfederalnoj BiH zasnovanoj na dejtonskom kompromisu i možda učvršćenoj referendumima tri naroda 2018. godine.
Pritisci koje danas Berlin, London i Vašington vrše na vladu u Beogradu vode ka tome da u narednim godinama bude ukinuta ravnopravnost tri naroda, princip konsenzusa i razvlašćeni entiteti. Pod maskom reforme Federacije BiH – koja je 1994. bila napravljena loše da bi održavala nezadovoljstvo Bošnjaka i omogućila reviziju mirovnog sporazuma pre koga nisu bili u stanju da pobede Vojsku Republike Srpske i proteraju srpski narod – kidajući kantone, nameravaju da u narednim godinama uz pomoć korumpiranih političara iz Srbije polako unitarizuju BiH i ukinu entitete. Budućnost je, u tom slučaju, loša. Dovoljno je pogledati Federaciju BiH: Srbi tamo imaju daleko manji uticaj na vlast kao konstitutivni narod nego što srazmerno manje Bošnjaka iz naše države ima na politiku Republike Srbije.
Nadam se da će prevladati razum i rodoljublje u Srbiji. Ali šta reći kada premijer Vučić mora od Bakira Izetbegovića da doznaje koliko ima Bošnjaka u Srbiji?
Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli i filozof:
Perspektiva srpsko-bošnjačkih odnosa dosta različito izgleda u zavisnosti od toga da li govorimo o odnosu političke elite ili o odnosu naroda, odnosno građana. Tu imamo jedan paradoks. Početkom devedesetih, odnosi među ljudima bili su dobri, ali su nacionalne elite zdušno radile na njenom kvarenju i trovanju tih odnosa, što je rezultiralo ratom i zločinima.
Danas imamo obrnutu situaciju. Političke elite uglavnom demonstriraju miroljubivost i želju za saradnjom, dok je narod pun mržnje, frustracije i gneva.
Dokaz da je tako jesu i događaji u Srebrenici i sve ono što je usledilo nakon toga. U konačnom sudu, ocena o izgledu i o pespektivi međunacionalnih odnosa zavisiće od toga da li su i koliko će se pokazati kao iskrene ove zvanične poruke koje su poslate i danas i prethodnih dana posle incidenta u Potočarima.
Pokazaće se koliko su poruke iskrene, a koliko su samo odraz da se politički akteri pokažu kao dobri i dobiju pohvalu od učitelja u Briselu i učiteljice u Berlinu.
Potrebno je manje teatralnih gestova, a više konkretnih poteza. Bolje je imati manje poteza koji će biti iskreniji. Uprkos svemu, mislim da perspektiva ipak postoji.
Čedomir Jovanović, predsednik LDP-a:
Poseta članova Predsedništa BiH premijeru Srbije je korak u dobrom pravcu jer je svaki dijalog bolji od zatvaranja u sopstvene nacionalne netrpeljivosti, nerazumevanja i mržnje. Sve što je pratilo dvadesetu godišnjicu genocida u Srebrenici opomenulo je sva naša društva da je mir u kojem živimo još uvek ugrožen brojnim iskušenjima, na isti način na koji je bio ugrožen i pre dvadeset godina.
Suštinski napredak u odnosima Bosne i Hercegovine i Srbije, ali i među svim zemljama u regionu, dogodiće se kada ovakvi sastanci prestanu da budu stvar protokola i diktata međunarodne zajednice, nego kad svi zajedno pokušamo da razumemo jedni druge, kada pokušamo da budemo partneri više nego suparnici i, pre svega, kad prestanemo iz sopstvenih slabosti da posle razgovora u kojima pokušavamo da unapredimo situaciju u regionu, za potrebe domaće politike, gajimo onu vrstu razmišljanja i ponašanja koja nas je sve zajedno i dovela do dve decenije propasti i uništavanja.
Ono što danas, bez daljeg, predstavlja prvi i osnovni interes ljudi jeste ekonomski oporavak naših društava, bez čega nije moguće zamisliti ni naš kulturni oporavak, pa čak ni golo fizičko preživljavanje. Pomirenje naroda Zapadnog Balkana jeste, pre svega, naša civilizacijska obaveza, ali je i osnovni preduslov bilo kakvog ekonomskog napretka.
Sve dok naš ceo region bude tonuo u političku nestabilnost, sve dok ne postanemo mirne, prijateljske i mirne države koje se međusobno razumeju i poštuju, sve dok više budemo voleli da slušamo zveckanje sopstvenog oružja i da se šepurimo vojnim paradama nego da se povežemo sa svim narodima koji žive oko nas, budućnost će nam više ličiti na prošlost i sadašnjost kojih se užasavamo, nego na budućnost u kojoj bismo želeli da žive naša deca. Zato je važno da posle sastanaka kao što je ovaj u Beogradu, predstavnici sva tri naroda i obe države, lepe protokolarne izjave zamene pravim delima. Važno je da svako u svom okruženju uradi sve što je potrebno da bismo devedesete jednom, konačno ostavili za sobom.
Srbija mora, bez odlaganja, kompromisa i koketiranja, da uradi sve da Bosna i Hercegovina i Kosovo postanu funkcionalna društva. Mora što pre da raskine svaku vezu sa ratnom politikom kojom je unesrećila sebe i sve oko sebe. Mora što pre da počne da otvara i zatvara poglavlja pregovora sa Evropskom unijom. Mora što pre i bez daljeg da uradi sve da bi osigurala svoju stabilnost, što joj u sadašnjem okruženju i okolnostima garantuje isključivo članstvo u NATO-u.
Srbija u kreiranju novih odnosa u regionu mora da bude hrabrija i odlučnija od svih drugih i mora konačno da prestane da svojim ponašanjem od regiona pravi živo blato u koje tone sama i vuče sve ostale sa sobom. Veliki, ozbiljni i civilizovani narodi i oni koji donose odluke u njihovo ime su nacionalizme i šovinizme odavno ostavili iza sebe. Nacionalistička zaslepljenost je danas privilegija malih, kilavih, nedovršenih i frustriranih naroda. Srbija i svi koji je okružuju mogu bolje od toga.
