Izvor: Danas, 17.Mar.2016, 20:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Budućnost sahranjivanja
Pre neki dan mi redovni komentator "Cale" - koji je odavno zaslužio udarničku značku Famoznog - nabi na nos pristrasnost u tretmanu znamenitih srpskih pokojnika. Ko biva... o svakim se martovskim Idama prisetim Đinđića dočim tendenciozno - a da kako drugačije - prećutkujem još jednu nacionalnu veličinu - naslutio sam da je "Cale" mislio na Slobodana Miloševića - koju je kobni mart prerano pomeo sa lica ovoga sveta.
Ne znam baš tačno zašto, ali "Caletova" udarnička >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << invektiva me je podsetila na jednu rečenicu iz Nikolaja Fjodorova koja glasi ovako - "Od daće su napravili banket". Nije baćuška Nikolaj mislio na naše, srpske nekrofilije - imao je privilegiju da ih ne doživi - mislio je njegove, ruske nekrofile, ali budući da su, saglasno teoriji Fome Nikolajeviča, Rusi i Srbi maltene isto - a u pokušajima pravljenja banketa od daće su nesumnjivo isti - onda misao Nikolaja Fjodorova važi i u Njižnjem Novgorodu i u Požarevcu.
Da bi "Caletu" srce došlo na mesto, reći ću da su mi posmrtne martovske ceremonije - umal' ne rekoh svečanosti - obeju zaraćenih strana - i espeseovske i demokratskostranačke (svih demokratskostranačkih boja) - podjednako odurne, a dodao bih i da su podjednako štetne za istoriju i život u Srbiji. Načelno, nemam ništa protiv daća i poseta grobovima dragih ljudi - dapače - ali, turimo načas prst na čelo, pa se zapitajmo - koliko su obe "ožalošćene porodice" zaista motivisane potrebom da se na tužni dan sete dragog pokojnika, a koliko seljačkom računicom da nas podsete na same sebe?
Za razliku od evronekrofilije, to jest neobaveznih, šalabajzerskih "šetnji za Đinđića, tradicionalna, srpska patriotska nekrofilija, što će reći martovska grobopoklonjenja u Požarevcu krcata je simbolikom i pride iskusnom posmatraču otkriva mnoga tajanstva srpske levice. Tako mi je, recimo ove godine (a možda i prethodnih) upalo u oči odsustvo nekih svojevremenih levih velikana na višenjem grobu. Posmatrajući tužni skup nisam mogao a da se ne zapitam gde je, recimo, Vučela, šta li radi, šta li mu se događa, a u jednom momentu - posmatrajući TV reportažu sa daće-banketa - nisam, pošteno govoreći, mogao da se uzdržim od smeha ugledavši Tomu Filu (a kasnije i pseudokomunjaru Vulina) kako - kao da je božemeprosti živa - blagonaklono - gledajući je saosećajno u oči - tapšu po ramenu mermernu Miloševićevu bistu i samo što ne prozbore - drž' se, Slobo, nije to ništa, privremeno je to, biće bolje, nećemo skrenuti sa tvog puta, vodi nas i dalje u budućnost.
I u tome su Fila i Vulin - ovaj drugi mimo običaja - bili dibidus u pravu. Kako stvari stoje, vaistinu nećemo skrenuti sa Slobinog puta.
