Izvor: Blic, 09.Maj.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Budimpeštanska basna
Turista koji luta Budimpeštom svakako treba da se spusti niz Dunav tramvajem i siđe na stanici koja danas nosi oznaku „Milenijum, kulturni centar“.
Projekat je još u nastajanju i gradnji – radi se na, sada i kod nas mnogo pominjanom, principu javno-privatnog partnerstva – te ono što treba da bude samo delimično postoji; ali ni to nije beznačajno, jer je tu zgrada Muzeja savremene umetnosti i Nacionalnog pozorišta.
Ova druga priča je zanimljiva, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << naročito ako čovek pamti šta se sve kod nas zbivalo i zbiva se; vredi je ispričati. Stara zgrada pozorišta, koja se nalazila u samom centru Pešte, srušena je šezdesetih godina prošlog stoleća. Bila je u lošem stanju, i navodno je ometala gradnju stanice na novoj liniji metroa.
Mada to nikada nije zvanično rečeno, mnogi su bili ubeđeni, a i danas su, da je čitav poduhvat bio diktiran borbom komunističkih vlasti protiv onoga što su smatrali retrogradnim tradicijama. Stvar se danas nekome može učiniti zaprepašćujućom. No, komunisti su bili ljudi starog kova i pamtili su da osnivanje nacionalnih teatara nekada, dakle tokom XIX stoleća, nije bio samo deo kulturnog već prevashodno političkog programa nacionalnih pokreta Srednje i Istočne Evrope. To im se nije sviđalo.
Istina, obećavali su novu zgradu, ali ništa nije urađeno; tek se posle njihovog pada gradnji ozbiljno pristupilo. Trebalo je da se gradi opet u centru Pešte. Teren je bio prilično nezgodan, temelji su se morali kopati jako duboko, ali kada je posao započet, došli su novi izbori.
Nova vlada – inače pod vođstvom Viktora Orbana, koji je nedavno opet dobio izbore – odlučila je da pozorište gradi na novom mestu. Južno niz Dunav, na mestu nekadašnje gradske klanice – jedno vreme nakon što je pozorište već bilo izgrađeno ime tramvajske stanice i dalje je bilo „Javna klanica".
Nije to bila loša ideja. Zasnivala se na shvatanju da ne treba sve da bude u istorijskom centru grada, da grad treba i u tom smislu da se širi – o čemu se i danas polemiše u Beogradu. Obala Dunava je odlično mesto za pozorište, i velika propuštena šansa Novog Sada, gde je rušeno staro gradsko jezgro zarad izgradnje nove zgrade SNP-a.
Realizacija ideje je druga priča. U Budimpešti se i danas vodi rasprava, rekao bih sa dobrim razlozima, o izgledu nove zgrade pozorišta. A realizacija planiranog sporo ide.
Sve to mnogo govori o vezama pozorišta i politike, a i podseća nas na vreme kada je sve počelo, kada su pozorišta i mnogo šta od onog što se danas zove i smatra elitnom kulturom bili bitan deo i nacionalne propagande, i lika nacije.
Što će, krajem XX stoleća, preuzeti televizija i – sport.
