Izvor: Blic, 17.Mar.2009, 13:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Budimo realni
Zoran Luković
Spoljni dug Srbije povećan je u odnosu na 2000. godinu 2,84 puta i dostigao je krajem prošle godine 30,7 milijardi dolara. Glavnica duga iznosila 29,6 milijardi, a ostatak su redovne i zatezne kamate. Ove druge, u iznosu od 601,7 miliona dolara, odnose se na neregulisan državni dug prema Kini, Libiji, Kuvajtu, Londonskom klubu poverilaca i bivšoj Čehoslovačkoj, kao i na kašnjenje privatnog sektora u plaćanju obaveza prema inostranstvu. Ukupan spoljni dug javnog sektora, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << to je ono što je pozajmila država, dostigao je sumu od 9 milijardi dolara, ali se u apsolutnom iznosu smanjuje. Spoljni dug privatnog sektora, to su firme iz Srbije, raste i dostigao je krajem 2008. godine iznos 19,49 milijardi dolara u decembru. Zajedno, to je tih više od 30 milijardi.
Upravo zato, zbog brzog uvećanja i ozbiljnog duga koji je napravio privatni sektor, Dušan Vujović, koji ima status glavnog ekonomiste Svetske banke, bio je vrlo precizan: „Pojedinim kompanijama u Srbiji preti bankrot zbog velikog spoljnog duga koji ove godine dospeva za naplatu”. Ako ovoj oceni pridodamo stav premijera Cvetkovića da nam sledi „talas pritiska na banke kao posledica nemogućnosti privrede da servisira svoje obaveze (vraća kredite), a pojaviće se stečajni postupci gde banke neće moći da naplate svoja potraživanja”, onda kao zbir imamo moguću situaciju koja traži hitna rešenja. Istina, nelikvidnost privrednog mehanizma je kao potencijalni problem bila i ranije vidljiva, ali dve navedene izjave definitivno potvrđuju ono što će se desiti narednih meseci. Pitanje je samo u kom obimu i šta će biti posledice.
Naravno, ako se ne servisira na vreme privatni dug prema inostranim poveriocima, a kompanija i vlasnik bankrotiraju, u formalnopravnom smislu to nije događaj koji bi tištio državu. Međutim, ako je reč o strateški važnoj proizvodnji ili ako je broj takvih firmi koje idu na doboš veliki, onda država nema kud, mora se baviti posledicama. Prva vidljiva negativna rezultanta će biti veliki broj ljudi bez posla, što na širem planu stvara socijalni pritisak. U slučaju nemogućnosti vraćanja kredita koji su uzeti od domaćih banaka, a domaće su one koje ovde posluju bez obzira na inostrano vlasništvo, opet imamo potencijalni bankrot i viškove zaposlenih. Kao dodatak, imamo i još jedan opasan momenat po finansijsku stabilnost i realne ekonomske odnose. Banke neće moći da izdrže, ako to bude obimno, toliku nenaplativost svojih potraživanja, pa bi one eventualno došle u crvenu zonu. Upravo zbog toga, predsednik Vlade je nedavno najavio dodatne novce za banke, kako bi se sada postojeći i sasvim solidan bankarski sistem zaštitio od turbulencija. Eventualne ozbiljnije teškoće sa solventnošću banaka, za sada te opasnosti osim potencijalno nema, bile bi vrlo neprijatne i vrlo ozbiljne.
Obrni-okreni, jasno je da državi koju čeka drugi talas krize uz sve naše od ranije prisutne nedaće, treba dodatna finansijska podrška. Pregovori koji su juče počeli sa predstavnicima MMF jesu ključ za naredne dve godine. Deficit budžeta koji će sa 1,75 procenata otići na tri ili tri i po odsto neće biti sporan u razgovorima. Mnogo više sučeljavanja valja očekivati u domenu izmene strukture budžeta prilikom aprilskog rebalansa. Stav zvaničnika Vlade je da se u državnu administraciju, zarade i penzije ne može dirati. Mišljenje ekonomista i guvernera Narodne banke je bliže poziciji MMF o neophodnosti ozbiljnog smanjenja svih javnih izdataka, posebno onih koji su trošak države u užem smislu. Dogovor sa MMF je naša nužnost i samo posle njega možemo da razmišljamo o dodatnim pozajmicama iz drugih svetskih izvora. Bez toga, naša bliska budućnost je prilično neizvesna i tamna. Odgovornost da tako ne bude jeste na koaliciji koja je dobila izbore na platformi evropskog puta i evropskih vrednosti. Ako je to već tako, onda i u domenu troškova države valja poštovati evropske standarde. Kriza koja ovde još nije dosegla špic, samo nas dodatno upozorava na tu neminovnost. Ovo nije vreme za političku demagogiju već za hrabre reformatore i dosledna rešenja koja ne koketiraju sa popularnošću, već se priklanjaju životnoj realnosti.
