Izvor: Politika, 03.Jul.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Broj žitelja
Deo poriva za uveličavanjem sopstvene sredine potiče iz želje za makar verbalnom kompenzacijom njenog provincijalizovanja raspadom bivše zemlje
„Nema milion“ – tako je glasio najsuvisliji odgovor na nedavno trik-pitanje moje neznatnosti: „Koliko Zagreb ima stanovnika?“ Ponudio ga je mladi hrvatski pisac Ivan Šamija. Iako zvuči jednostavno, taj odgovor podrazumeva izgrađen lični odnos prema pojavi prilično prisutnoj ne samo u Zagrebu nego i u celoj bivšoj Jugoslaviji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gde razni kroz razgovor rado uveličavaju broj žitelja matičnih gradova. Tako se na Forumu.hr na pitanje „Koliko Zagreb ima stanovnika?“ polazi od milionskogbroja. Doduše, zašto i ne bi kad je Jura Stublić još 1982. u hitu Zagreb je hladan grad pevao: „Mi smo njegovi stanovnici/ i ima nas oko milion“? Šamijin odgovor je izvrstan jer referira ne samo na pojavu o kojoj pričamo, nego i na pesmu koja je širi.
I u ostalim sredinama u regionu, kažem, prisutna je dotična pojava. Iako poslednji popisni podatak kad je srpska prestonica posredi nešto malo premaša milion i šeststo hiljada žitelja s aglomeracijom, na sajtu upoznajsrbiju.co.sr može se pronaći rekordno preterivanje: „Beograd ima 2.400.000 miliona stanovnika na prostoru grada.“(Da ne obraćamo sad posebnu pažnju na to što je greškom urednika veb-stranice i/li onog ko je pisao citirani prilog, broj Beograđana uvećan ne za planiranih trideset tri odsto nego za nepojmljivibroj.) Na pominjano trik-pitanje i u vezi sa tvrdnjama na pojedinim sajtovima, a primenjeno na Novi Sad, broj žitelja doseže trista pedeset do četiristo pedeset hiljada, što je takođe pristojno preterivanje. Po istom principu,na primer, Podgorica ume da poraste do više od dvesta hiljada, a Sarajevo do sedamsto hiljada stanovnika. Iako internet nije najpouzdaniji rasadnik informacija, može mu se verovati srazmerno znatno više kad su u pitanju podaci o broju žitelja određenog grada na Vikipediji. A što je lakše utvrditi pogrešku, ona zvuči naivnije.
Kako bi u stvari trebalo da zvuči benigna laž o kojoj je reč? Drugim rečima: šta želi da postigne neko ko se ne bavi turizmom – njegovi razlozi su jasniji – time što će se pred sagovornikom pohvaliti da je u njegovom gradu dvadeset, sto, dvesta, trista ili osamsto hiljada ljudi više nego što ih u stvari ima? Traženje odgovora me je i navelo da na nekoliko putovanja, što diskretnije, postavim pomenuto trik-pitanje. Naravno, deo poriva za uveličavanjem sopstvene sredine potiče iz želje za makar verbalnom kompenzacijom njenog provincijalizovanja raspadom bivše zemlje, smanjivanjem sopstvene države i njenog osiromašenja. Ali to je samo noviji, i zato nepotpun aspekt odgovora. Zanimljivo je da sam u usputnoj potrazi za njegovom dopunom, najmanje preterivanja s ovim u vezi, što se regiona tiče,čuo u Ljubljani. U Barseloni pak ima onih koji na trik-pitanje namerno tvrde da je broj stanovnika njihovog grada manji od stvarnog. To me je i dovelo do malo potpunijeg zaključka, koji je toliko prost da mi nije prijatno da ga direktno izreknem.
Možda je bolje odgovoriti indirektno. Možda i nije, ali pomenuću sastanak domaćih pisaca i kulturnih radnika s nemačkim novinarima u prostorijama Srpskog PEN-centra od pre nekoliko godina. Na delu je bila razmena podataka o situaciji u kakvoj se nalaze germanski, odnosno ovdašnji književni časopisi. Od Nemaca se moglo čuti da su okolnosti sve gore, u smislu sve nižih tiraža i honorara. (Po sopstvenom iskustvu, moja neznatnost može da tvrdi da je za prilog za tekst naručen od strane nekog od poznatijih književnih časopisa na germanskom području teško dobiti honorar niži od trista evra.) Posle nemačkih novinara, u prostorijama PEN-areč je uzelo nekoliko ovdašnjih pisaca i kulturnih delatnika, među kojima i urednica izvesnog niškog književnog časopisa. Kazala je otprilike kako je kod njih sve u redu kao u najbolja vremena u smislu da oni isplaćuju ne samo honorare za priče, prevode i lekturu, nego čak i za korekturu. Posle mi je jedan niški kolega rekao da honorarom od tog časopisa nije namirio dugove za taksi do redakcije, u koju je išao da potpiše ugovor za honorar.
Igor Marojević
objavljeno: 03.07.2014.
