Izvor: Politika, 06.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Britanci i identitet
UMETNOST I IDENTITET
Jedan od događaja koji su, ovoga leta, obeležili kulturnu scenu Londona bila je velika izložba, posvećena usponu britanske fotografije od njenog nastanka, tridesetih godina XIX veka, do današnjih dana ("How We Are: Photographing Britain"). Održana od 22. maja do 3. septembra u elitnoj galeriji Tejt Britanija, uz punu podršku medija, ona je naišla na masovan odziv publike i laskave ocene kritike. Raznolikost britanskog fotografskog iskustva u tako dugom periodu i znalačka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << postavka obezbedili su ovoj izložbi visoke umetničke i dokumentarističke domete.
Podjednako zanimljiva bila su prateća tumačenja i objašnjenja priređivača. Zamišljena tako da posetiocima olakšaju razumevanje složenog britanskog nasleđa u poslednja dva veka, ona, u stvari, svojim porukama svedoči o stanju svesti savremene Britanije.
Posetilac iz jugoistočne Evrope, umoran od objedinjujućih ideologija, željan novih strujanja, mogao je, naime, da bude zatečen priređivačkom obuzetošću temama "britanskog identiteta" i "osećanja nacionalne pripadnosti". U uvodnom tekstu izložbe tvrdi se, tako, da su britanski fotografi oduvek "slavili britanski identitet, ali su se i suočavali sa stalno promenljivim predstavama o njemu", kao i da "radovi predstavljeni na ovoj izložbi prikazuju naciju u njenom najboljem i najnesrećnijem izdanju". Iz prvog dela izložbe, posvećenog najranijoj istoriji britanske fotografije, od 1840. do 1900, posetioci, prema tumačenju priređivača, mogu da steknu "bar letimičan uvid u to ko smo bili, i indicije o tome ko smo sada". Fotografije iz Prvog svetskog rata svedoče o "uzdrmanom nacionalnom osećanju", da bi, između dva svetska rata, pokazale da su socijalne razlike i intelektualne podele učinile Britaniju "nacijom kontrasta". Priređivači zatim tvrde da, posle Drugog svetskog rata, britanski fotografi pokazuju pojačano interesovanje za "ideju nacionalnosti", i da se, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka, okreću satiričnom viđenju "britanskog identiteta". Konačno, na kraju XX i početku XXI veka, oni nam još uvek "nude pogled na Britaniju, njen narod, njene pejzaže, opsesije i krize".
Tejt Britanija se, istina, nekada zvala Nacionalna galerija britanske umetnosti i još uvek je namenjena promociji britanske likovne kulture, uz finansijsku podršku vlade. No uključivanje naziva zemlje, umesto nacionalne odrednice, u njeno novo ime svedoči o zasnivanju zvanične kulture Britanije na činjenici da je ona sada, više nego ikada u svojoj istoriji, multietnička zajednica. Odakle onda ovo vraćanje na nacionalne teme, za koje smo mislili da su ih velike zemlje Zapada ostavile u muzejima XIX i XX veka?
Iskustvo nas uči da su takve pojave česte u vremenima kriza i nesigurnosti. I zaista, poslednje što posetilac vidi na ovoj izložbi jesu ogromne fotografije Alistera Tejna, koje prikazuju izmučena, napeta lica britanskih vojnika, kraljevskih marinaca. Kada napustimo galeriju ona su nam u pamćenju svežija nego uzbudljivi fotografski eksperimenti Rodžera Fentona sa sredine XIX veka, otmena lica uhapšenih sifražetkinja na fotografijama Lene Konel, ili pankerski i novotalasni klubovi s kraja sedamdesetih i iz osamdesetih godina prošlog veka na slikama Dereka Ridžersa.
Šta je moglo da izazove to osećanje nelagodnosti, koje je autore izložbe navelo da njeno poslednje poglavlje nazovu "Razmišljanjima o čudnoj zemlji"? Velika Britanija danas vodi ratove na udaljenim kontinentima, za koje sve manje Britanaca veruje da su pravedni i da će se završiti uspehom. Pa ipak, niko ne može da porekne da živimo u vremenu planetarnog trijumfa anglosaksonskih kulturnih i političkih vrednosti.
Teroristički napadi u Londonu i Glazgovu, za koje su optuženi britanski državljani, produbili su religijske i etničke podele unutar društva. Ali, ako igde na svetu postoji zajednica sa dugom i uspešnom istorijom kompromisnog rešavanja unutrašnjih konflikata, onda je to britansko društvo. Pogibije ljudi u napadu na londonski metro donele su strah, ali Britanci, za razliku od Amerikanaca, imaju u svom kolektivnom iskustvu masovna stradanja civila, od nacističkih bombardovanja do napada IRA-e, i sa tim umeju bolje da se nose od svojih prekookeanskih saveznika.
Posle Severne Irske, jačanje pokreta za nezavisnost u Škotskoj i Velsu najavljuje nova iskušenja. Premijer Škotske, iza koga stoji najjača stranka u škotskom parlamentu, krajem juna je pred samom kraljicom održao vatreni govor o budućoj nezavisnosti njegove zemlje. Ipak, u Severnoj Irskoj se samo mesec dana pre tog događaja došlo do istorijskog kompromisa; nacionalisti u Velsu još uvek nemaju ni snagu ni organizaciju onih u Škotskoj; vlada u Edinburgu ipak je manjinska i istraživanja javnog mnenja pokazuju da na referendumu o nezavisnosti ne bi dobila većinu.
Britaniju je s
[objavljeno: ]
