Izvor: Danas, 03.Dec.2014, 21:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brine se o svemu
Kada bih najkraće morala da opišem Seul, bilo bi to ovim rečima: must see! Dakle, ako imate spisak zemalja koje treba videti za životnog doba, a kladim se da svako na ovoj planeti ima, onda bi Južna Koreja morala da bude na vrhu liste. Ne znam da li prvo da pišem o Seulu ili o ljudima - ili da ih objedinim u jednoj reči - predivno/i. Seul je sve ono što mi znamo da postoji, a nikad nismo iskusili. Da je daleko, jeste, da je drugačije, nego šta je. A baš ta različitost od onoga na šta >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << sam navikla ga čini very special.
Od aerodroma do centra grada ima oko sat vremena vožnje autobusom. Uređenost se vidi čim siđete iz aviona. Nigde nema nepotrebnih gužvi, galame, papirića, ne daj bože opušaka. Sve je čisto, organizovano, a ljudi disciplinovani. Svugde se dolazi tačno na vreme. Baš ono što nedostaje Srbiji. Putujući do hotela, primetila sam divnu crvenu boju drveća. Način na koji ih štite, pretpostavljam od zime, vrlo je jednostavan - obavijaju trsku ili nešto slično okolo stabala. Da, i o drveću brinu, o prirodi uopšte. Livade su pokošene, putevi su dobri, obala reke Han je sređena. To kratko putovanje do hotela me podsetilo na put od aerodroma do centra Vašingtona. Isti predeli, putevi i uređenost. Već sam tada osetila uticaj Amerike o kojem sam ranije čitala.
Seul je glavni grad Republike Koreje, one razvijene, ne Severne. Sam grad ima više od 10 miliona stanovnika, a prema rečima vodiča, previše. U predgrađu živi, ako sam dobro razumela, sigurno još pola te brojke.
Dakle, prvo što sam primetila, osim najviših zgrada koje sam ikada videla, jeste „amerikanizacija“ - od Starbucksa, Meka, preko terena za bejzbol do američkih barova, tipa „Angels in us“ i slično. I ne kriju da su pod uticajem SAD, a ne vidim ni što bi kad imaju razvijenu, demokratsku zemlju sa dobrim životnim standardom. Nezaposlenost im je samo šet odsto i zbog toga su jako zabrinuti. Samo sam se nasmejala. Iako su pod američkim uticajem, sačuvali su svoju (za nas sa strane) neobičnu i prelepu tradiciju. U tom duhu, predlažem da obavezno probate njihovu tradicionalnu nošnju, boje i dezeni su fantastični. A tek razne šnale i umeci za kosu, pa papuče, pa lepeze... Čaj se pije stalno, zeleni (moj omiljeni) posebno je popularan. Naučila sam da voda mora da ima 62 stepena, te da se ne sipa odjednom, nego tri puta dok se ne napuni šoljica. Kao, da se ukus rasporedi kako valja. Ostali čajevi su im jaki za moj ukus, previše slatki. Prave ih ama baš od svega. Obavezno je izuvanje, ali tu je podno grejanje, a i grejač za dasku na WC šolji. Milina i prvo i drugo.
