Izvor: Politika, 08.Feb.2014, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brendiraj me nežno
Najviše svodove vlasti, ali i komunalna preduzeća, poput pijaca ili grobalja, zaposela je armija menadžera za odnose s javnošću, koji su se potom razgranali u različite rodove i vrste, razmilevši se po institucijama, agencijama šoping molovima, stadionima ili šatrama
Slavnom italijanskom glumcu Marčelu Mastrojaniju nisu trebali čitavi timovi pi-arova i savetnika za medijekoji bi ga, prema današnjem korporativnom novogovoru, brifovali u Beogradu, pred gomilom novinara.Umesto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da izbegne da odgovori na tadašnju svetsku zavrzlamu broj jedan,s kojom je od filmskih diva italijanski zavodnik zaista u vezi – s Ketrin Denev ili Fej Danavej – Mastrojani se,usred socijalističkog Beograda, okupiran novinarima, žalio kao u ispovedaonici kako ga zapravo žene iskorišćavaju. Njega, tako nevinog, koji se kleo da je svaki napolitanski moler veći zavodnik od njega.
NiDžek Nikolson nije imao obruč savetnika za krizni pi-ar oko sebe, niti je razmišljao o kreiranju strategijskog imidža, dok se šunjao ka diskoteci „Akvarijus”, gde ga je, na ulazu,čekao Lale Robija:
– Ajde, ulazi, Amerikanac. Nešto si mi poznat – uveo ga je Lale.
To što se i legendarnoj rokerki Tini Tarner fućkalo ko će je od fotografa snimiti kako sa izvesnim Zubom, organizatorom beogradskih koncerata, odlazi na večernju projekciju u bioskopu „20. oktobar”, nije rezultat njene nezainteresovanosti za utisak koji ostavlja u medijima.
Niko od tri velike zvezde nije previše mario za kreiranje sopstvenog imidža jer su predstavljalitako snažne autentične umetničke ličnosti ihodajuće institucije –da ne kažemo bilborde –kojima zaista nije bila potrebna nikakva dorada imidža, u timovima za kreiranje likova i dela. Danas je, međutim, gotovo nemoguće zamisliti junake javne scene, od političara i biznismena, do levog krila i poslednje pevaljke, koji ne planirajusvoj vizuelniidentitet i ne kreiraju strateški imidž,koristećipri tom alatekojima se danas služe silne marketinške i piarovske agencije: brendiranje, rebrendiranje, fotošopiranje…Ili, što bi se reklo, štancovanje.
I tako je najviše svodove vlasti, ali i komunalna preduzeća, poput pijaca ili grobalja, zaposela armija menadžera za odnose s javnošću, koji su se potom razgranali u različite rodove i vrste, razmilevši se institucijama, agencijama, šoping molovima, stadionima, šatrama…
Ali, umesto da veza sa sagovornicima za novinarebude lakša, a oni dostupniji, dogodio se svojevrsni paradoks. Oko silnih „disižn mejkersa” (to vam dođu oni što donoseodluke) ušančenesu čete pi-arova, brend menadžera i medijskih savetnika,sa zadatkom da filtriraju vesti ili svog klijenta zaštite od moguće medijske artiljerijske paljbe. Tako se od novinarstva stvara propaganda, a od srpskog jezika – lingvistički džumbus.
Ali, to ne važi za Rasima Ljajića iliDragana Markovića Palmukoji valjda pripadaju poslednjim dinosaurusima srpske politike. Nisu oni naivci. Naprotiv, nije slučajno što ih novinari u gotovo svim anketama svrstavaju među najkomunikativnije političare, te mediji uglavnom zažmure kada treba zaviriti u njihove tajne pećine. Da li je to zbog toga što oni jašu sami kroz medijsko-političku prašumu?
Možda je i zato Rasim najdugovečniji ministar. Traje od 5. oktobra. Ljajić je svestan da su novinari upravo zbog njegove predusretljivostiblagonakloni prema njemu. Sve što bi svakoga drugoga ukopalo, poput vođenja kancelarije za saradnju s Haškim tribunalom, upravljanje Ministarstvomza rad i socijalnu politiku, u zemlji u kojoj nema ni posla ni socijale, ili skorašnje aktivno učešćeu pregovorima o Zakonu o radu, za mudrog Sandžakliju se – pretvaralo u šansu. Ali, tako je kada se čovek, iako ministar, lično javlja bar 20 puta dnevno na novinarske pozive.
– Šest ili sedam godina zaredom sam u anketi agencije „Pragma” proglašen za najkomunikativnijeg funkcionera – kaže nam Rasim. Ni sam ne zna da li je duže na toj rang-listi ili u postoktobarskim vladama. Da li to Rasim ima urođen talenat da bude samohodni pi-ar menadžer?
– To se nosi iz kuće. I to je i mera odnosa prema mom poslu. Ni meni nije uvek prijatno da pričam s novinarima i uveče, i za praznike, i ujutru. Ali, to je deo ovog posla, prijalo to meni ili ne. S druge strane, ni kada se ne slažem s nekim tekstom ili komentarom trudim se da to maksimalno potisnem u sebi i da ispoštujem i onoga s kim, da nije ovog posla, ni kafu ne bih popio – priznaje Ljajić. Gradonačelnik Jagodine Dragan Marković Palma je neprskana verzija Rasima Ljajića. Lideru Jedinstvene Srbije dovoljno je poslati SMS i meriti prolazno vreme svedok se ne javi. Nešto više od pet minuta traje čekanje, dokse ne čujeglas egzotičnog Moravca.
– Ja sam jedini političar u Srbiji koji nije menjao broj svog mobilnog telefona još od kada su mobilni stigli u Jagodinu. U Srbiji čim neko postane nešto, prvo što uradi je da zameni broj mobilnog i angažuje pi-ara. Ja se javljam svakome ko me zove – smešise Palma.
Naravno da obojica, možda i zbog toga,nemaju problema s političkim koalicionim brakovima. Rasima je, na Čedinu žalost,„oženio” Vučić, a Palmu ponovo – Ivica Dačić.
I Rasim i Palma, kao i nekada Šešelj, retki su političari s talentomza pi-ar i stratešku komunikaciju, bez završenih kurseva i obuka.Jer, kako smo krenuli sa ovom „Temom nedelje”, njih dvojica su se raspričali. Najveći marketinški magovi su se, naprotiv, ućutali. Tako dvojica „kampanjamena” Borisa Tadića, u vreme dok je bivši lider DS-a bio u dva mandata predsednik Srbije, Srđan Šaper i Nebojša Krstić,iz različitih razloga smatraju da nisu pravi sagovornici oovojtemi. Ali, dok su kreirali Borisovu komunikaciju i imidž, umeli su da rado SMS poruke glavnim urednicima, sa željama i pozdravima. Takođe su, prilikom ugovaranja intervjua s Borisom, bar „Politici”, tražili pitanja unapred.
Međutim, ni nova vlast se nije istakla naročitom suptilnošću u komuniciranju s medijima. Tako je Aleksandar Vučić, popularni PPV, odustao od dogovorenog intervjua za „Politiku” u poslednji čas, pravdajući se visokom temperaturom. Međutim, kako je Vučiću spadalatemperatura, tako mu je splašnjavaoi entuzijazam za intervju.
Zamenik glavnog i odgovornog urednika „Politike” Batić Bačević se takođe opekao, ali ne zbog Vučićeve temperature, već zato što se približiopreviše izvoru kojim zrači predsednik Tomislav Nikolić. Bačević je, naime, već ušao u zgradu Predsedništva Srbije, prošao kroz skener, ubacio mobilni telefon u sanduče, ali je baš tada, u odsudnom trenutku, predsednik odustao od intervjua. Mada je Bačević bio spreman da zbog razgovora s Tomom ode i na magnetnu rezonancu.
Ali, dok su u opoziciji, srpski političari po pravilu dobijaju iznenadne napade naklonosti prema novinarima. Lideri DOS-a u vreme Miloševića, ili Nikolić i Vučić u vreme Tadića, bili su ogledni primeri kako se bori za vlast. Javljali bi se na telefon i posle ponoći. Tada imnisutrebalipi-ar timovi.
Kada se Vučić nedavno medijski proklizao u Feketiću, izgleda da se setio vremena kada on lično vodio političke kampanje, pa je bio prinuđen da pegla stvari, objavljujući cenzurisani satirični video-klip upravo na svom fejsbuk i tviter nalogu. Rimejk operacije „spasavanja redova Vučića” sproveo je verovatno on sam, dok se spekuliše kako je šef njegove internet kampanje Mario Maletić smenjen.
Zaustavno vreme ljubavi između političara i novinara, koje potraje po inerciji izvesno vreme i po stupanju na presto ovih prvih, znatno se skraćuje kako vreme prolazi. Lideri DOS-a, i Koštunica i Đinđić i Živković,bili su znatno tolerantniji prema novinarima u odnosu na svoje naslednike. Setimo se samo kako su se svekolege solidarisales novinarom na koga se brecnuo tadašnji premijer Zoran Živković i potom svi napustili premijersku konferenciju za štampu. Čik da sada vidimo takvu novinarsku solidarnost kada podignu ton Dačić ili Vučić.
Da li je razlog novinarskog defetizma činjenica da je naša profesija devalvirana, dok je piarovska rabota postala pomodna i dobro plaćena? Sada novinari pristaju da ih ne samo lideri stranaka, već i činovnici u komunalnim preduzećima,upućuju ka slepim kolosecima ka kojima, inače, putuje čitava žurnalistička kompozicija. Na tim putokazima piše:
– Obratite se mom pi-aru!
Potom pi-ar predloži:
– Ako vam je teško, mi ćemo vam napisati i pitanja!
Mnoge kolege koje pratesvet politike, biznisa, sporta i estrade pristaju na takvu obostranu laku prostituciju, te o „teroru pi-arova” nije pošteno govoriti ako se ne prizna inovinarsko skidanje donjeg veša. Možda se to dešava zato što veliki piscipolako izumiru. A možda i zato što više nema autentičnih ličnosti i lidera, poput Mastrojanija, Nikolsona ili Tine Tarner – mada sumnjamo da je i Tito imao svog pi-ara – te se novi likovi moraju proizvoditi. Kao novi automobil, recimo. A ko će da ga kupi, ako nema dobru reklamu.
Aleksandar Apostolovski
Biljana Baković
-----------------------------------------------------------
Male tajne Rasima i Palme
Ljajić: „Pi-ar škole su priče za malu decu. Bio sam na jednom kursu. Oni krenu mene da uče kako da sedim, kako da gledam u kameru... Kad su mi rekli da treba da sedim na vrhu stolice, a ne zavaljen i gde da držim ruke, ja jedva izdržah do kraja obuke. I nikada se ne vratih tamo”.
Palma: „Sam sebi sam i pi-ar i savetnik za medije. Nemam ni savetnika za političke poruke. Šta će mi. Sam smišljam svoje slogane. U stvari, smislio sam jedan, pre 12 godina i ne menjam ga. On glasi – Domaćinski!”
objavljeno: 09.02.2014
