Izvor: Politika, 14.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brehtovski koncept
Polazeći od jedne od glavnih tema teksta "Putujuće pozorište Šopalović" Ljubomira Simovića, problema teatralizma, odnosno relacije između stvarnosti i iluzije, reditelj Tomi Janežič dosledno stvara apartan formalni koncept predstave, koji efektno iznosi suštinu Simovićevih ideja, ali ih i dopunjuje i produbljuje. Složena markantnost forme predstave je, dakle, u funkciji njenog sadržaja, pri čemu ona ne guši ni emocije, ni poetičnost, ni humor, kao ni ostala brojna značenja u tekstu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Može se reći da je forma predstave zasnovana na brehtovskim idejama o dekonstrukciji pozorišne iluzije. To znači odsustvo scenografije i iluzionističkog kostima, često upaljena svetla u celoj pozorišnoj sali, lažne rekvizite (jakna umesto puške, četkice umesto trave), razotkrivanje funkcije inspicijenta koji javno poziva glumce da stupe na scenu, itd. Putem ovih preciznih rediteljskih postupaka, temeljno se rasklapa pozorišni mehanizam, što dalje generiše pitanja o odnosu između realnosti i iluzije. U jednoj fascinantnoj sceni se "rasklapa" čak i pozorišna zgrada, otvara se njen krov, pa se i ledeni vetar koji se uvlači u salu, uzbudljivo uključuje u diskusiju o problemu scenske iluzije.
Osim što se publika ovako podstiče na analizu esencije teatralnog i teatralnosti, inicira se i kritičko promišljanje drugih tema u predstavi, prirode zla, poltronstva, izdajstva, primitivizma, funkcije umetnosti u vremenu ratova, itd. U predstavu su uključene i dokumentarne filmske sekvence i audio-zapisi koji značajno šire značenje radnje, jer direktno referiraju i na recentne, košmarne sukobe na prostoru bivše Jugoslavije, postavljajući pitanja o uzrocima tog epidemijskog širenja nasilja. Na taj način brehtovski kritički deziluzionizam dobija još važniji smisao, jer se konkretnije i čvršće vezuje za našu društveno-političku stvarnost.
Izvođači-statisti sede i na sceni, raspoređeni na nekoliko nivoa, i gledaju u publiku sa druge strane, što je u funkciji ukidanja voajerističkog principa u pozorištu, odnosno daljeg redukovanja pasivnosti publike, njenog uljuljkanog, nekritičkog posmatranja. Pojedini izvođači su raspoređeni i među publikom, odakle, u par scena, horski pevaju ili proizvode različite zvuke. I ovaj postupak ima funkciju u pomeranju granica između izvođača i gledalaca, a istovremeno ima i nezanemarljiv značaj u povećavanju sugestivnosti igre.
I emotivni aspekat predstave je izuzetan, zahvaljujući zaista posvećenoj, psihološki utemeljenoj igri glumaca. Vlastimir-Đuza Stojiljković nastupa u ulozi Vasilija Šopalovića, iskusnog i inteligentnog vođe pozorišne trupe, Svetozar Cvetković igra sasvim konfuznog i malo infantilnog glumca Filipa Trnavca, Nada Šargin Sofiju, zanosnu i inteligentnu glumicu, Isidora Minić veoma blagu i dirljivo srdačnu udovicu Simku, Renata Ulmanski građanku Daru, ograničenu brojnim patetičnim uverenjima... Boris Isaković stvara lik batinaša Dropca kao tiho samouverenog, ozbiljnog i skoro idealistički posvećenog nemilosrdnom premlaćivanju. Isakovićeva suptilna igra je reprezentativna u predstavi, u pogledu građenja lika izvan stereotipova: Drobac je složen i kontradiktoran, a njegovo zastrašujuće profesionalno batinanje dobija provokativne, bizarno ljudske dimenzije. Reč je o protivurečnosti lika koja je, takođe blisko teoriji i praksi Bertolta Brehta, bitan preduslov za njegovu scensku uverljivost i izazovnost.
Predstava "Putujuće pozorište Šopalović" Tomija Janežiča je impozantno umetničko delo, bogato značenjima, na intelektualnom, kao i na emotivnom planu. Osim što autorefleksivno, pirandelovski, ispituje teatarsku formu, smisao pozorišta, kao i anatomiju zla, predstava nosi i veru u postojanje bezuslovne dobrote i ljubavi. U okolnostima sveopšte, zagušujuće destruktivnosti koju rat podrazumeva, ova vera je posebno inspirativna, oslobađajuća i utešna.
[objavljeno: ]
.jpg)
