Izvor: Politika, 24.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brat i sestra – cela škola
Jabukovik, Crna Trava – Jabukovik je udaljen dvadesetak kilometara od Crne Trave, a tridesetak od Vlasotinca. U ovom planinskom selu listom su staračka domaćinstva, a škola ima samo dva đaka-pešaka: Emiliju Spasić i njenog brata Marka, koji do škole kroz šumu pešače skoro četiri kilometra. Emilija pohađa drugi razred, a Marko je prvak. I njihov učitelj Predrag Matejić je pešak, jer dolazi iz susednog Krivog Dela, gde njegova supruga Lidija radi kao učiteljica. Po broju učenika, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Lidija vodi protiv Predraga sa tri prema dva.
Škola u Jabukoviku nekada je imala i po sedamdesetoro osnovaca. Pre osam godina je zatvorena, da bi prošle jeseni ponovo proradila, zahvaljujući Emiliji koja je bila jedini đak. Njen i Markov doskorašnji učitelj Srđan Katlanović svakodnevno je putovao autobusom iz Vlasotinca do mesta Sastav Reka, a odatle pešice oko pet kilometara, uzbrdo, do škole.
Ovih dana, njegov naslednik Predrag Matejić je posle 15 godina, koliko je tu radio, ostao bez minimalnog fonda časova. Iako škola u Sastavu Reka pokriva ovo i još četiri okolna sela (Jabukovik, Darkovce, Gornje Gare i Krivi Del), spala je na samo pet učenika od petog do osmog razreda – dva u petom i po jedan u šestom, sedmom i osmom razredu. Zbog toga je Predrag "prekomandovan" u Crnu Travu, ali pošto mu je Jabukovik bliži, zamenio se sa Srđanom. Tako sada obojica putuju – Srđan iz Vlasotinca u Crnu Travu, Predrag iz Krivog Dela u Jabukovik.
– Putujem po sat i petnaest minuta u jednom pravcu, zimi i duže, ali mi ne pada teško. Emilija i Marko su dobra i bistra deca. U Marku vidim sebe kada sam bio prvak u rodnom Gornjem Garu – kaže nam Predrag, s kojim smo razgovarali telefonom, jer je iz škole otišao nešto pre našeg dolaska. U učionici zatičemo Emiliju, Marka i njihovu majku Lidiju.
– Sa decom uvek neko ide do škole, obično je to moj suprug Mile, koji u školi radi kao pomoćni radnik. Putujemo po sat i više. Dođemo u pola osam, založimo vatru i u osam počinje nastava – priča nam Lidija.
Emilija i Marko nam kažu da im ne smeta pešačenje, već to što u školi nemaju drugare.
– Imamo jedan čas, pa idemo na odmor. Napijemo se vode, izjurimo se, pa nas učitelj pozove nazad. Jednom je naišla divlja svinja, ali se ona uplašila od nas i pobegla – kaže nam Emilija.
U razgovor se uključuje i Marko. Hvali učitelja, ali i sestru koja mu pomaže oko domaćih zadataka.
– Naučila me je neka slova i brojeve – poverava nam prvak Marko.
Dok fotografišemo decu, komentarišemo kako je šteta što nije tu i uča, pa da napravimo zajednički snimak. Na to majka Lidija reče da možda u kompjuteru ima njegova slika. Tek tada primetismo u uglu učionice prekriven računar, pristigao iz neke donacije. Izgledao je prilično neprirodno u ovom ambijentu, na drvenoj skamiji.
– Klikni ovde, seko – savetuje Marko Emiliju. Seka je kliknula, ali nema uče. Samo slike Jabukovika – krovovi napuštenih kuća, šljivici, nekošene livade i tata Mile sa pčelarskom kapuljačom među košnicama.
[objavljeno: ]
