Izvor: Večernje novosti, 04.Jan.2013, 22:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Božić dočekuju uz svetlost sveća

KADA mi neko, a svi to, znam, rade čista srca i s najboljom namerom, kaže da se držim i da moram da se borim, u meni se samo stegne neka bolna opruga. A onda odem gore, na sprat, i ona se sama otpusti, a suze liju, liju, kao da nikada neće prestati. U spratnici sa brojem deset u ulici Đure Đakovića u Čelarevu, mestu između Novog Sada i Bačke Palanke, Jelena Brdar (32) je i domaćica i domaćin. Kuća, inače, spolja deluje veoma lepo. I toplo. Hladnoću, i tela i duše, osetite tek kad >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << u nju kročite. Stara i već napukla peć jedva uspeva da umlači vazduh u kuhinji i dnevnoj sobi, a ni po čemu, ama baš ni po čemu, ne može da se vidi da je, i ovde, stiglo vreme prazničnog radovanja. Prvi put od 2004. ni novogodišnje jelke, ni bilo kakvog ukrasa, čak ni sijalice ne gore. Zato je, kaže Jelena, u duši još mračnije i još studenije. - Kuću smo kupili te godine, od novca koji je moj pokojni muž Miloš dobio od privatizacije "Pivare Čelarevo", i verovali da se svi naši snovi ostvaruju - nastavlja bolnu ispovest ova mlada žena. - Miloša kojem je sada 13 već smo imali, da bi se, u međuvremenu, rodili i Strahinja kojem je sedam, dve godine mlađi Luka i Mateja koji ima četiri godine. NE ZNAM KAD SAM IM NEŠTO KUPILA ČISTA, pristojno odevena, lepo vaspitana, sa očima u kojima iskrenu dečiju radost, bogu hvala, ni nevolje ne mogu da ugasnu. Dok ne čuje priču njihove majke, čovek nikada ne bi pomislio kroz šta sve, zajedno sa njom, prolaze Jelenina deca. - Moram za njih da se borim, mada mi je strašno i reći da se stvarno ne sećam kada sam im nešto kupila. Sve što na njima vidite dar je ljudi dobrog srca - kaže, drhtavim glasom. Dok ona govori, trojica mlađih dečaka (najstariji je, kada je čuo da dolaze novinari, otišao kod bake, neće, veli da ga drugari vide u novinama i da mu se rugaju), svijaju se oko majke. Bez oca koji je, i posle privatizacije, nastavio da radi u pivari, ostali su 29. septembra prošle godine. Otprilike pet meseci ranije, dijagnosticiran mu je karcinom bubrega. Najpre užas, pa onda nada i borba, ogromni izdaci za lečenje i, najzad, agonija. Prozračnost snova pretvorila se u tamu stvarnosti. - Ostala sam sama sa sinovima, bez posla i sa porodičnom penzijom od 24.000 dinara. Petnaestak dana posle Miloševe smrti stigao mi je račun za neplaćenu struju od oko 200.000 dinara, s mogućnošću da odmah platim 40.000, a ostalo na osam mesečnih rata. Istog dana kada sam nekako uspela da pozajmim i uplatim tih 40.000, došli su i ne samo isključili dovod, nego i demontirali i odneli strujomer. Od tada je u kući Brdarevih i bukvalno mrak. Da bi, s vremena na vreme, ugrejala vodu i okupala decu, Jelena sprovede kabl do komšija. Dobri su, kaže, ne zameraju joj, ali ne može to da radi svaki dan. Pred same praznike, ponovo je pokušala da se dogovori sa bačkopalanačkom elektrodistribucijom, pa je 28. decembra uplatila novi avans za uključenje, ovoga puta od oko 60.000. Pozajmljenih, naravno. - Nadali smo se da će i nama zasijati za praznike, ali nije: u rešenju koje sam dobila kaže se da je rok za izvođenje radova deset, a za uključenje čak 80 dana - kaže glasom iz kojeg je gotovo iščilela i zadnja trunka hrabrosti. - A i šta ću posle? Do jula treba plaćati mesečne rate za ostatak duga od po 18.000, razdužiti se kod dobrih ljudi koji su priskočili, hraniti njih četvoricu. Osećamo se kao vlati trave na vatru, sami, nemoćni, ničiji... Nikom, baš nikom na ovom svetu ne bih taj osećaj poželela. MAJKA JE UVEK MAJKA DA joj nije majke Nade, inače penzionerke, Jelena, veli, ne zna kako bi ona i deca uopšte preživeli. - Od svoje penzije uspela je da uštedi i jesenas kupi jednu svinju i pola donese nama - objašnjava sagovornica "Novosti". - A penzija joj je svega 9.000 dinara. To može samo majka!

Nastavak na Večernje novosti...