Izvor: Večernje novosti, 06.Nov.2016, 19:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Borislav Boro Stjepanović: Glumcu treba dar, a ne pamet

Borislav Boro Stjepanović o ulozi Bate u seriji "Nemoj da zvocaš", kolegama, studentima, karijeri U NjEGOVOJ karijeri skoro da ne postoji godina u kojoj nije zabeležio neku filmsku, pozorišnu ili televizijsku ulogu. Glumio je u dramama, komedijama, klasicima, a danas ga na ekranu gledamo u sitkomu "Nemoj da zvocaš" (Prva) i seriji "Gorčilo" (RTS). Uloga Bate u ovoj licenciranoj komediji samo je potvrdila popularnost sjajnog Borislava Bora Stjepanovića. Iako je već >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << zagazio u osmu deceniju života, on je, kako sam kaže, u sjajnoj kondiciji i ima snage za nove uloge. U intervjuu za "TV novosti" čuveni Boro Stjepanović priča o bogatoj karijeri, studentima, kolegama, prijateljima, ali i o toleranciji i savetima koje je dobijao ili davao. * Da li je sitkom najteži žanr za glumu? - Definitivno je jedan od najtežih za rad. Srceparajuće, plačljive i "limunada" serije su jednostavne. Autorska dela takođe, jer tamo ti kažu konkretno šta im treba, a kod sitkoma je drugačije. * Šta je drugačije? - Tu je u pitanju čista matematika, a malo je ljudi koji su spremni da se u umetnosti bave matematikom. Jer, da bi se napravili dobra komična situacija i karakteri, to je veliko računanje i slaganje kockica. Voleo bih da se ova serija približi malo onim engleskim humorističkim, bar po tome da je sve na svom mestu, da je sve logično i moguće, a opet, na kraju dovedeno do besmisla. To je užasno teško. Teoretičar no-teatra rekao je: "Valja mnogo razmišljati pre nego što se liku pristupi". I u pravu je. * Često ste govorili da glumite kada vas pozovu prijatelji da im pomognete u nastajanju nekog dela. Da li ste i na ulogu Bate u seriji "Nemoj da zvocaš" pristali zbog prijateljstva? - Mnogo stvari se posložilo, pa sam pristao. Znao sam da će posao biti težak. Pitao sam se da li sam spreman, da li je Seka Sablić spremna, jer mi imamo onoliko godina. Čini mi se da smo izabrani baš zbog tog iskustva, ali i kondicije. Dva i po meseca iz dana u dan snimati novu epizodu i naučiti toliko teksta, nije lako.NEKE SAM PRECRTAO *REKLO bi se da imate mnogo prijatelja, jer skoro nijedna godina nije prošla, a da nešto niste snimali. Da li zbog toga smatrate sebe bogatim čovekom? - Ne verujem u mnogobrojna prijateljstva. Pitanje je šta je bogatstvo - količina ili kvalitet. Na "Fejsbuku" imam 1.600 prijatelja, ali ne mogu sve na taj način da ih posmatram. Gledam da suzim krug onih pravih na najmanju moguću meru. A kad je tako, onda sam ja i odgovoran za kvalitet tih odnosa. Mnogim prijateljima odavno sam rekao da neću praviti pitanje ni oko uloge, ni oko honorara, nego da mi je važno da s njima sarađujem. A opet, postoje i neki koji ne bi mogli da me dobiju ni za kakve pare. Te "neke" prezirem, ignorišem i pravim se da ne postoje. * Sa Sekom Sablić ste imali jedini filmski poljubac u karijeri, sada ste s njom kao Simkom u braku. Kako sarađujete? - To su nas pitali i kada su nas birali za uloge Bate i Simke - da li možemo jedno s drugim. Postavio sam kontrapitanje: "Da li vi verujete da smo dobri glumci?". Ako je tako, onda znate da smo uspevali da se povežemo sa bilo kojim partnerom u liku. Ume nekad da bude teško, jer ponekad budem namćor, imam sedamdeset godina, Sekine neću ni spominjati... Ali slušamo se, pratimo se i dobro radimo. * Prema reakcijama publike, priča Bate i Simke najviše im se dopada. Godi li vam to? - Naravno, to je samo potvrda da to što radimo - radimo dobro. I to je velika zasluga scenariste. Najbolje su pisane ove priče koje mi radimo, u to sam siguran. Scenario je, inače, najslabija karika našeg posla, televizijskog, glumačkog. Može Kusturica da se hvali mnogo čime, ali ono što je Sidran napisao, napisao je. Što je Duško Kovačević napisao, napisao je. Film "Ko to tamo peva" snimljen je, bukvalno, onako kako je bilo napisano u scenariju. * Ima li nešto što danas znate, a da je moglo da vam pomogne na samom početku karijere? - Ne može se to znati dok se ne iskusi. Sve to mi čitamo, neko nam priča, savetuje nas, ali dok to ne prođe kroz telo i um, dok ne doživite na samom sebi - nema jačinu. Mnogo mi smeta što danas za glumce traže neke testove inteligencije. Primeniti test inteligencije za glumce je budalaština. Gluma je posao kao i svaki drugi. Šta treba fudbaler da zna osim da pika loptu. Tako je i sa glumcima, on ne mora da zna sve, ali mora da ima taj dar, da kad ga gledate - uživate. To je jedan od razloga što sam otišao sa Univerziteta, jer su me uslovili da kroz te testove biram klasu, a ona se ne bira tako, već isključivo na osnovu talenta. Pa zamislite samo Ajnštajna ili Teslu na sceni, izgledali bi budalasto, a svesni smo njihove inteligencije. * Koje savete su vaši studenti od vas dobijali? - Jednom prilikom dobio sam kompliment. Narator u najavi za moje učešće u dokumentarnoj seriji o glumcima kaže da sam jedan od onih glumaca za koje se gledaocima čini da sam igrao i u onim filmovima u kojima me nema u podeli. E, to sam i njima govorio. Važno je da igrate tako da vas publika očekuje, da želi da joj se vratite, to znači da ste ostavili trag, da vas nisu zaboravili. Nije važan broj kadrova, rečenica ili minuta, već da li će to što radite ostati nekome u sećanju. To se meri. * Jedan od komplimenata vam je svojevremeno udelio i Bojan Stupica. - Bilo je to za ulogu Hortulanusa u Šekspirovoj drami "Koriolan". Rekao mi je "Vidiš, j..em ti, kako se isplati igrati male uloge. Svi me pitaju ko je taj mali". * U kojoj ste se od tih malih uloga osećali kao veliki glumac? - Baš u ulozi Hortulanusa koja je mala. Stanislavski je napisao da nema malih uloga, nego malih glumaca. Nisam to razumeo, ali sam na predstavi "Koriolan" primetio da reditelj, kada dođe moja scena na red, ugasi svetlo na rediteljskom stolu i gleda kao da je u publici, a onda nastavi da vodi predstavu. Povodom te uloge Bojan Stupica mi je dao kompliment, a dobiti od njega pohvalu je velika stvar. Tada sam bio student treće godine. *Na kakve međuljudske odnose ne ostajete ravnodušni? - Ja sam veoma žestok i sukobljiv čovek, uopšte nisam tolerantan. Tolerantan sam i strpljiv samo kada su studenti u pitanju, jer je to moj posao i dužnost. Obaveza mi je da studenta oblikujem u glumca. Moram da budem strpljiv, jer neko od njih će "proraditi" danas, neko sutra ili za godinu dana, ali će "proraditi". Sa akademije sam otišao, jer nisam mogao da trpim bezobrazluk ili iskorišćavanje situacije. Ne mogu da shvatim da neko dođe da predaje glumu, a to ga uopšte ne zanima, već ga interesuje da bude profesor Univerziteta - zanima ga zvanje, a ne posao.

Nastavak na Večernje novosti...