Izvor: B92, 08.Avg.2020, 20:01

Bomba bačena na Hirošimu: Dan kad je Mičiko zamalo propustila voz

Bomba bačena na Hirošimu: Dan kad je Mičiko zamalo propustila voz

Priča o užasu atomske bombe u Hirošimi kroz priču o životu jedne žene.

Ujutro 6. avgusta 1945. godine, Mičiko se uspavala.

"Sećam se kako sam pomislila: Mogu da stignem na posao na vreme ako stignem na sledeći voz, ali možda ću uhvatiti svoj redovni ako budem trčala do stanice", napisala je ona godinama kasnije, opisujući događaje od toga dana.

"Trčala sam do stanice Jokogava i uskočila u voz kojim redovno putujem u poslednji čas." >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<

Mičiko Jošicuka (14) bila je učenica devojačke škole u samom centru Hirošime. Ali kad je škola angažovala decu za potrebe ratne mašinerije, ona je počela da radi u fabrici Tojo Kogio, osam kilometara istočno od centra, praveći oružje za Japansku carsku vojsku.

Ako se i uspavala toga dana, bilo je to zbog premorenosti, a ne lenjosti.

Radila je duge smene u fabrici. Rat je doveo do široko rasprostranjene nestašice hrane, tako da ju je morila glad, a prethodne noći - kao i mnogih noći pre toga - američki bombarderi B-29 nadletali su Hirošimu, aktivirajući sirene za vazdušnu opasnost.

Sirena za prestanak opasnosti oglasila se oko sedam ujutra.

Ali niko izvan Projekata Menhetn - istraživačke grupe američke vlade koja je napravila atomske bombe - nije mogao da predvidi razmere razaranje koje će uslediti.

Enola Gej je doletela iz američke baze na Tinijanu, sa Marijaninih ostrva, do Hirošime nekoliko sati ranije. U 8:15 bacila je bombu koju su Amerikanci od milošte zvali "Mali dečak", razorivši čitav grad.

Procenjuje se da je u Hirošimi stradalo 140.000 ljudi, na licu mesta ili u narednim mesecima.

Mičiko je preživela, zahvaljujući Hidžijami, visokom brdu između njene fabrike i centra grada, koje ju je zaštitilo od siline udara.

Gledala je oblak dima kako se uzdiže iznad Hidžijame.

U svom tom haosu, uputila se do Nakajamatogea, planinske staze koja vodi do kuće njenih rođaka u Gionu; na stazi se mimoišla sa hiljadama ljudi koji su napuštali razrušeni grad.

"Ranjenih je bilo posvuda. Viđala sam gomile tela koja su ležala spaljena i prekrivena plikovima, čije su očne jabučice ispale od vazdušnog pritiska izazvanog eksplozijom, ili čiji su unutrašnji organi visili iz tela ili usta", napisala je ona.

Bombardovanja Hirošime i nekoliko dana kasnije Nagasakija nisu sama po sebi okončala rat.

Američka pomorska blokada, pretnja invazije Rusije i preinačena Postdamska deklaracija - uslovi japanske predaje - koja bi omogućila nastavak carske vladavine takođe su bili od odlučujućeg značaja.

Čitavoj naciji je 15. avgusta emitovana predaja cara Hirohita. Kad je on saopštio da Japan mora da "izdrži neizdrživo", mnogi građani Hirošime bili su užasnuti: zar oni već nisu izdržali?

U danima, nedeljama i mesecima koji su usledili, Hirošima je odgovorila otpornošću.

U roku od tri dana posle bombardovanja, vozovi, tramvaji i autobusi ponovo su saobraćali. U roku od dva meseca, škole su bile ponovo otvorene u polurazrušenim zgrada i učionicama na otvorenom.

I budući da su sve gradske banke bile uništene sem jedne, Banka Japana - jedina preživela - pozvala je konkurenciju u svoje ogranke da ponovo otvore i počnu da rade. Hirošima se izdigla iz pepela.

I Mičiko je krenula da gradi život ispočetka.

"Te 1948. godine, sa 18 godina, ja sam se udala. U aprilu 1949. godine, rodila sam devojčicu. Ali ona je umrla dve nedelje kasnije. Verujem da su smrt moje bebe izazvale posledice atomske bombe."

Rodila je dvoje zdrave dece, ali su je uskoro snašle druge nevolje. Njen muž bi često nestajao bez traga da provodi vreme sa ljubavnicom, noseći Mičikoinu zaradu sa sobom.

Iscrpljena od umora koji je pripisivala radijacionoj bolesti, nezadovoljna aferom njenog muža i žudeći za slobodom od te situacije, Mičiko je često ostavljala decu na čuvanje rodbini. Kad bi se vratila, obično bi iskaljivala nezadovoljstvo na ćerki Sanae.

Dolazila bi uveče da gleda kako plutaju papirni lampioni, koji predstavljaju duše poginulih, a koje se puštaju niz reku Motojasu.

Kad je Sanae dobila vlastitu decu - dečaka i devojčicu - njen odnos sa njenom ćerkom postepeno se zalečio. Tokom Obona, avgustovskog praznika kad porodice odaju počast duhovima predaka, posećivala bi Sanaeinu porodicu. Zajedno bi gledali televizijsku dramu o atomskoj bombi. Za Mičiko ona nije bila uverljiva.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...






 Povezane vesti

Bomba bačena na Hirošimu: Dan kad je Mičiko zamalo propustila voz

Izvor: Radio 021, 08.Avg.2020

Priča o užasu atomske bombe u Hirošimi kroz priču o životu jedne žene...Sanae HamadaMičiko (desno) je sa 14 godina radila u fabrici municije u Hirošimi..Ujutro 6. avgusta 1945. godine, Mičiko se uspavala...„Sećam se kako sam pomislila: Mogu da stignem na posao na vreme ako stignem na sledeći...

Nastavak na Radio 021...

Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta B92. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta B92. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.