Izvor: Politika, 14.Nov.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolnički darovi
Bez obzira na to što se poklonom pre svega ispoljavaju blizina i posvećenost, posetioci i pacijenti ipak su dva sveta
Pre nedavnog boravka u beogradskom Kliničkom centru, gotovo tri decenije nisam ležao u bolnici. Tada sam bio sveže punoletan – pride, u vojsci – i izvan iskustva, pa i mogućnosti da steknem zaokruženiji zaključak čak i o najbitnijim pitanjima. Razume se da nisam ni primećivao značaj onih, srazmerno znatno sitnijih, u kakve spada i – bolnički poklon. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << U međuvremenu, u ulozi posetioca obolelih prijatelja, devojaka, kolega i srodnika, morao sam početi da obraćam pažnju šta im doneti i šta drugim pacijentima bliži donose. Ne mislim pritomena funkcionalne stvari ili one koje bi trebalo da udovolje primaočevom ukusu. Kod njih je značajnije od svojstva poklona to što su svojstvo pomoći ili čak popunjavanja makar najsitnije materijalne praznine od onih kakve pustoše čoveka koji mora u bolnički krevet.
Zašto u najtipičnije darove među onima koji su predmet ovog teksta spadaju baš kesa sa pomorandžama i sok od iste voćke? Možda stoga što narandža svojim oblikom podseća na globus, u smislu da se pacijentu želi čitav, netaknut svet budući da je njegov lični svet načet bolešću. U svakom slučaju, poklon je simbolički logična stvar: pošto je višak u odnosu na regularno stanje, posredstvom njega se vrši nekakvo simboličko poništavanje bolesti, takođe jednog viška. Možda i zbog toga, predavanje dara u bolnici jedno je od retkih koja su lišena anksioznosti, inače često svojstvene – posebno darodavcima – prilikom dotične primopredaje.
Bez obzira na to što se poklonom pre svega ispoljavaju blizina i posvećenost, posetioci i pacijenti ipak su dva sveta. To se potencira i nošenjem bademantila, uniforme koju na odeljenju na kom sam ležao pacijenti donose od kuće i kojaih zbližuju vizuelno. Pa i sam dnevni prizor bolničkog kompleksa čini od dela grada gde se on nalazi varošicu za sebe, sačinjenu od dva sloja: uniformisanih – pacijenata i bolničkog osoblja – i civila, uglavnom studenata ili prolaznika, koji u čitavoj priči dođu kao neki turisti. Kad god mi padnu na pamet takva dva (-tri) strogo diferencirana sveta, kao ilustracije se setim bombardovanja s kraja prošlog veka, kada sam zvao telefonom jednog italijanskog pesnika. Podigao je slušalicu i zamolio me da ga nazovem za deset minuta. Da bih ga dobio, trebalo mi je gotovo sat vremena vrćenja telefonskog broja. Niti je on bio kriv za to, niti ja što sam ga prekinuo u nečemu; niko nije bio vinovnik ničega, ali bili smo dva sveta.
Možda i zbog takve podele, pacijent po pravilu više voli da dobije poklon od sebi trenutno ravnog, nego od gosta, koliko god drag on bio, i kakva god sitnica da je darivana. Uostalom, po jednoj portugalskoj narodnoj izreci, ono što je kupljeno uvek je jeftinije od poklona.Više je mojoj neznatnosti značilo to što me je jedini sobni kolega darivao flašicom mineralne vode ili „grin-smit” jabukom nego svi oni pokloni bližih, kojima ne gledam u zube i na kojima sam zahvalan. Jednoj pacijentkinji koja je pak trenutno čitala „Žegu”, jedan drugi roman ovog pisca, „Šnit”, učinio se kao najlepši mogući dar, iako ne može da se kaže ni da je moja neznatnost njen omiljeni autor. Gospođa je samo želela da čita neku prozu o bolesti, koja se dosta pominje i u drugom rečenom naslovu. Pokloni koje sam zauzvrat dobio jesu nematerijalni, ali – ili: možda baš zato – dragoceni: iskren komentar knjige i osmeh, jedan od retkih koji se tih dana pojavio na njenom licu. Pa i veća ljubaznost osoblja prema pacijentima nego prema drugima čini oblik nematerijalnog dara. Ali takvih ima još mnogo. A na kraju krajeva, kada bi mogli da biraju, najviše ljudi bi želeloda ne dobiju nikakav bolnički poklon.
Igor Marojević
objavljeno: 14.11.2013.
