Izvor: Politika, 17.Jan.2012, 01:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolje išta nego ništa
Ni Briselu tamjan nije mrzak
Novu godinu kod hrišćana prate i verski praznici. Hrvatski državni vrh okupio se na proslavi pravoslavnog Božića koju je organiziralo Srpsko narodno vijeće u Zagrebu. Milanović je citirao Teslu, a Josipović se obratio svim vernicima i ljudima dobre volje.
Nema više građana ni bratskih naroda. Nema ni bratstva i jedinstva. Uostalom nema ga ni u Egiptu, gde su takođe ovih dana muslimani Koptima čestitali Božić. Globalizacija nas >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je posvuda obožila. Nema ni politike bez verskih rituala i retorike.
Svaka epohalna svest traži i nove simbole. Novi rituali jesu verski, ali su sadržaji politički. Ko bi pre dvadeset i nešto godina i slutio da će se Srbi i Hrvati službeno miriti baš na Božić? I to u magijskom ritualu lomljenja pogače okruženi stručnjacima za onostrano. Ko bi verovao da posrednici neće biti svetovni akteri, ni svetovni datumi, nego Božić i popovi. Retradicionalizacija čuda čini.
Pobedili su kapitalizam, nacionalizam i religija, poraženi su levica, internacionalizam i prosvećenost. Simbolika onostranog sve nas oko Nove godine lagano prožima. Svi smo svečari. Ali ni Briselu tamjan nije mrzak. Bolje i popovi nego levičari i štrajkovi. U pravu su, crkveni oci i pastiri ne uskraćuju božju milost kapitalu.
Naravno da je i liturgijska atmosfera deo demokratije, ali ista nužno otvara jedno važno pitanje. Koliko odista simbolizacija najveće izmišljotine u istoriji, rođenja sina Božjeg, može u digitalnom 21. veku realno zbližiti jezički i kulturno srodne Srbe i Hrvate koji se razlikuju samo po izmišljenoj konfesiji? Koliko je otuda ,,najradosniji praznik” autentični okvir za novu pomirbu? Zašto to nisu svetovni praznici kao Dan republike ili Prvi maj? Evo zašto to Božić ipak jeste.
Iako su i Srbija i Hrvatska prestale da budu monarhije 29. novembra, republika nije upotrebljiv deo identiteta, pa se ovaj datum danas ignoriše. Republikanstvo se ne može emocionalizovati, jer nas dovoljno ne razdvaja od Drugog. U Hrvatskoj je Dan republike signatura jugokomunizma, a u Srbiji pogubne boljševizacije. Da je Srbija monarhija, verovatno bi Hrvati danas ponovo bili strasni republikanci. Ovako su samo mlaki republikanci, ali su zato vatreni katolici. U retradicionalizovanoj atmosferi to je normalizovano, uprkos tome što nije normalno.
Naime, ako je suština srpskog identiteta pravoslavlje, a hrvatskog katolicizam, onda ,,najradosniji praznik” i jeste pravi termin za dijalog. U suprotnom, ako pođemo od toga da su Božić, tamjan i onostrano gole fikcije i simbolični rituali koji počivaju na megazabludi, onda je u 21. veku i mirenje Srba i Hrvata sasvim blizu fikcije i samim tim nesigurno. Ostaje nešto treće. Ako je Božić samo medijska metafora praštanja, e onda bolje išta nego ništa.
Ko dobija ovim božićnim susretom? Ponajviše političari. Zagreb otvaranjem prema Srbima dobija plus od Brisela, Srbi se nadaju da će poboljšati svoj manjinski status u Hrvatskoj, multinacionalni kapital očekuje da će božićni susret bar malo pomoći uzdrmanoj EU da smiri prostor za novu ekspanziju. Ima li drugih načina mirenja? Ima. Zar ne bi mirenje realnim laičkim suočavanjem sa zločinima vlastite nacije bilo trajnije i korisnije od metaforičnog ritualnog uzajamnog ispipavanja kursa u senci patetičnih fraza o rođenju i trpljenju bogočoveka.
Da li bi susreti kritičkih intelektualaca bili plodniji od susreta popova i političara? Možda i bi, ali takve inteligencije nema. Humanistička inteligencija je ili patriotizovana ili komercijalizovana. Umrežena je. Intelektualci – akademici su solidno ukopani u nacionalne šančeve, nevladini intelektualci bez para ništa ne rade, a političari, ako popuste, strepe od stigme izdaje i od izbora.
Nova hrvatska vlast je nedavno najpre velikodušno obećala povlačenje tužbe protiv Srbije, ali se ubrzo trgnula i ponovo pripretila. Etnocentrizam je zakon. Na svim stranama još odzvanja retorika iz devedesetih: ,,Moja nacija je najveća žrtva”. Istini za volju, ova retorika jeste najisplativija u kratološkom pogledu (u pogledu vladanja). Ali nije u dijaloškom. Valjda se zato i muke Hristove bolje uklapaju u naraciju o zaklanoj naciji nego u onu drugu o propaloj i osiromašenoj klasi.
Profesor Filozofskog fakulteta BU
Todor Kuljić
objavljeno: 17.01.2012.
