Izvor: Blic, 02.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolje da se pokriju ušima!
Zar nemaju ogledalo - Nimalo zanemarljiv broj poslanika, ali istini za volju, i novinara, onaj soj osoba, dakle, koje se obično ubrajaju u „javne ličnosti", nimalo se ne libi da najružnijim rečima, često i pogrdama, ismejava ili nipodaštava svoje političke protivnike ili samo ljude s kojima se ne slažu. Ne samo njihova stanovišta, već i izgled i, čak, što je u većini normalnih država krivično delo, fizičke mane. Pri tome su ponekad oni koji to sebi dozvoljavaju i sami zapušteni. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Ajd’ sad da zanemarimo što za takvo ponašanje ne snose nikakve posledice. Ali se ne možemo čudu načuditi da u svojim kućama nemaju ogledala. Ona bi im, mnogo više od „replika", štošta krajnje neprijatno o sebi otkrila.
Velike reči male stvari - Čovečnost se ne ispoljava u krupnim rečima, već u malim stvarima. Potvrdu humanosti ne treba, otuda, tražiti u patetičnoj i jalovoj brizi za celo čovečanstvo, već u sitnim poduhvatima i pregnućima koja olakšavaju život ljudima u nevolji. U polegnuću trotoara na prelazima, kako bi tuda prolazila invalidska kolica, ili u opremi autobusa mehanizmom za spuštanje stepenika kako bi u vozilo lakše ulazili stariji i nemoćni ljudi i deca.
Uzaludnost podučavanja - Uzalud je neke političare podučavati pristojnosti. Nije da vremenom nešto ne nauče. O tome se, uostalom, staraju čitavi štabovi stručnjaka. Savladaju tako veštinu vezivanja mašne, opštenje s kamerama i sijaset drugih stvari koje im preporuče stručnjaci za politički marketing. Ali, ne mogu protiv sopstvene prirode. Koja im se stalno otima ispod tobože uglađene spoljašnosti. Da bi se, iskočivši iz sopstvene kože, predstavila u svoj svojoj nikada do kraja napuštenoj primitivnosti. Onakva kakva je u stvari.
