Izvor: Politika, 17.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolje biti kum nego stranački funkcioner
Ljudi menjaju partije zbog političkih uverenja, lične koristi, ali i iz puke želje da budu deo pobedničkog tima
Građani su glasali, vlast je formirana na svim nivoima i sada je očigledno ko su dobitnici, a ko gubitnici izbora održanih 11. maja. A ako nekome to ipak nije jasno, neka pogleda iz kojih stranaka ljudi odlaze. Verovatno najznačajniji među onima koji su otišli iz Demokratske stranke Srbije, jesu trojica članova beogradskog odbora, Vladimir Todić, Vlada Dobrosavljević >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Ivan Markov. Kažu, zbog neslaganja s politikom stranke.Trojica sada bivših članova Koštuničine stranke nisu se izjašnjavala da li će potražiti druge partije koje bi bile više u skladu sa njihovim političkim uverenjima. Praksa govori da veliki broj onih koji odu iz jedne završe u drugoj stranci. Što iz uverenja, što zbog neke konkretne lične koristi. Ili, zbog uverenja da će imati ličnu korist.
– Ljudi menjaju stranke iz različitih motiva, koji se uvek prikrivaju pričom o izneverenim političkim uverenjima. Neće niko priznati da bi on da sačuva poziciju i da mu je najzgodnije, u vezi s tim, da promeni partiju. Niko nije toliko iskren, čak ni prema sebi. Verovatno ima i nekih koji se u ovim političkim turbulencijama odvajaju od svojih stranaka po nekim stavovima. Ali, naravno da se ne bi odvojili da ta stranka opet ima vlast. Onda bi možda i oprostili to što se ipak negde ne slažu. Ali, ako su gubitnici na izborima, ili ne uđu u vlast, onda im to bude dobar alibi – smatra Branko Radun, politički analitičar, saradnik „Nove srpske političke misli”.
Promena partije zbog političkih uverenja, naravno, kako kaže, nije motiv bez značaja, ali je, po mišljenju Raduna, taj motiv znatno manje značajan od nekih ličnih interesa.
– I nisu to samo materijalni interesi. Neko možda samo želi da bude viđen u pobedničkom taboru, pa i ako nema neke koristi od toga – dodaje on.
Na želju ljudi da budu deo pobedničkog tima, kao jedan od motiva za učlanjavanje u pobedničke partije ukazuje i Marko Blagojević, programski direktor Cesida, koji ističe da ne postoji način da se proceni koliko je ljudi u partije ušlo radi materijalne koristi, a koliko iz uverenja.
– Sigurno je da svaka partija beleži rast članstva kad dođe na vlast – kaže Blagojević.Kao „najplastičniji” primer za ovakav stav politički analitičari od 2000. godine najčešće navode slučaj DSS-a, koji je naglo narastao kada je lider stranke postao šef države.
Dragan Šormaz, zamenik predsednika Izvršnog odbora DSS-a, priznaje da u partijama ima onih koji su tu samo radi ličnih interesa, karakterišući to kao „recidiv iz komunističkog vremena –ljudi misle da im članska karta donosi privilegije”. Ima u Srbiji, prema njegovim rečima, još tragova partijske države, ali znatno manje nego ranije. Sistem se menja i partije sve manje mogu da čine svojim članovima. Potrebno je vreme, kaže Šormaz, da bismo se i u tom pogledu približili razvijenim državama.
„Pa i u njima ima i kadriranja i legendarnih priča o raspodeli mesta u upravnim odborima. Svuda se određeni broj ljudi menja sa promenom vlasti i to je normalno, jer menjate stvari i potrebni su vam ljudi od poverenja, ali oni, naravno, moraju da budu i stručni za određeni posao”, kaže on.
Kada je reč o variranju članstva u njegovoj partiji, Šormaz kaže da to nije baš tako kako deluje na osnovu medijskih napisa.
„Mediji obrate pažnju na pojedince, kao što su ovi u Beogradu, iako to nisu neki za stranačku organizaciju značajni članovi. Na kraju, to je i dobro, jer vidite ko je vera, a ko nevera ”, kaže Šormaz i, ne želeći da navede koliko DSS sada ima članova, dodaje da je, posle svega, DSS došao na „pravu stvar”.
Nada Kolundžija, član Predsedništva DS-a, ne zna koliki je trenutno broj članova njene partije, ali ističe da od 1990. godine broj članova, simpatizera, pa i građana koji glasaju za DS, stalno raste, čak i u opozicionom razdoblju od 2003. do početka 2007. godine. Ona smatra da je „vreme za ideje koje DS propagira, najviše uticalo na porast članstva”.
– Naravno, ne isključujem da postoje pojedinačni slučajevi koji u stranku ulaze imajući na umu nekakve svoje lične interese. To je prosto deo ljudske prirode i ne mogu da procenjujem u kom procentu takvih ljudi ima. Ali, najveći broj je vođen idejom da ciljevi koje DS želi da ostvari jesu ciljevi koji su u najboljem interesu građana – ističe ona.
Da li u Srbiji na početku 21. veka važi pravilo koje je važilo u drugoj polovini prošlog veka – da se mora biti u pobedničkoj partiji da bi mogao da računaš na radno mesto?
Branko Radun ocenjuje da članstvo u partiji uopšte nije bitno, koliko su bitne veze sa ljudima u vrhu stranaka ili onima koji imaju uticaja u strankama (finansijeri, recimo).
– Mislim, čak da je više ljudi koji su se, mimo partije, a preko partije, nekako pozicionirali. Bolje je biti kum nekoga iz vrha partije nego, recimo, član glavnog odbora. Mnogi od onih koji su u glavnim odborima, nemaju neke koristi. Ljudi su često naivni pa misle da će im učlanjenje u partiju pomoći da reše neke probleme – ističe on.
Prema njegovim rečima, po tome koliko se partije koriste za ostvarivanje ličnih interesa Srbija je otprilike na nivou drugih tranzicionih zemalja. Ali, moglo bi se reći da ima jednu, balkansku specifičnost – rođačke, prijateljske, kumovske i druge veze koje su možda i jače od stranačkih.
B. Baković
----------------------------------------------------------
U strankama oko 600.000 građana
Vladimir Goati u knjizi „Partijske borbe u Srbiji u postpetooktobarskom razdoblju” navodi da „u Srbiji ukupan broj partijskih članova pokazuje čudesnupostojanost” (oko 600.000), dok se „udeo pojedinih partija u članstvu bitno menja”. Najvažnije partije DOS-a, „DSS i (znatno manje) DS su, zapravo, ’zapljusnute’ 2001. talasom novih članova”.
Pozivajući se na pisanje „Politike”, Goati je naveo da je početkom 2002. godine DSS imao 53.000 članova, što je, „prema našim procenama, između 12 i 15 putaviše nego što je DSS imao sredinom dvehiljadite. On je dodao kako se pretpostavlja da je najveći broj članova DSS imao početkom 2003. godine (100.000), da je posle toga počelo osipanjei da se partija suzila na zvaničnih 50.000 članova u junu 2005.
Goati je naveo da je zbog invazije „preobraćenika” DS krajem 2000. odlučio da privremeno zaustavi prijem novih članova. Broj članova DS-apočetkom 2002. je, prema oficijelnim podacima, iznosio 103.251,što je 42 odsto više od broja članova te partije dve godine ranije, dok je krajem 2005. u DS-ubilo oko 130.000 članova.
Na strani tadašnjih gubitnika broj članova je oscilirao. SPS je pre 2000. imao oko 350.000. članova, sredinom 2002. blizu 100.000, „da bi se tajbroj krajem 2005. sveo na jednu trećinu”, kako navodi Goati. Prema istom izvoru, radikali su početkom 2000. imali tek koju hiljadu članova manje nego sredinom 2005, oko 130.000, ali uz oscilacije koje su se desile u međuvremenu. Posle 5. oktobra taj je broj prepolovljen, dok se krajem 2003. članstvo popelo na oko 80.000.
--------------------------------------------------
Prelazni rok
Vlajko Senić prošle godine nije ništa objašnjavao, samo je otišao – iz Srpskog pokreta obnove u G17 plus. Taj „transfer” odjeknuo je daleko jače nego odlazak gradskih funkcionera DSS-a, jer je Senić bio potpredsednik SPO-a, stranke koja je na januarskim izborima prošle godine ostala ispod cenzusa, a on je prešao u stranku koja je zadržala vlast i opet je dobio funkciju u Vladi Srbije. Iz iste stranke, ali uoči izbora, otišao je i tadašnji ministar trgovine Bojan Dimitrijević, koji je prešao u DSS, ali on nije ostao u vlasti, iako DSS jeste.Meho Omerović je iz Socijaldemokratske partije prešao u Ljajićevu Sandžačku demokratsku partiju, a iz iste partije je otišao nešto ranije i Slobodan Lalović, učlanivši se u DSS. Još ranije, iz Demokratske alternative otišla je Nada Kolundžija i sada je u DS-u. Sa Čovićem je ranije bio i Oliver Ivanović, a sada je on u G 17 plus. Blagica Kostić je iz SPO-a prešla u Pokret snaga Srbije, Goran Ješić je bio član Građanskog saveza Srbije, a sada je u DS-u. Socijalističku partiju Srbije (iako se SPS može smatrati pobednikom proteklih izbora) upravo su napustili Mihailo Marković, Milorad Vučelić i Aleksandar Vulin koji formiraju svoju stranku.
[objavljeno: 18/08/2008.]
