Izvor: Politika, 23.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bol
Nema reči za smrt zlatnog dečaka Tošeta Proeskog. Bol i samo bol koji još dugo će boleti. Ipak, ili upravo zbog toga, pitamo se zašto nas je ovo nestajanje toliko pogodilo u zemlji natopljenoj gubicima koji se sustižu, nepravdama, zlom, tom teškom težinom i možda najbogatijim melosom na tako malom prostoru - u zemlji balkanskoj? Prvi odgovor jeste da nema odgovora, ili da je on sada nevažan. Sve drugo je polifonija razloga zbog kojih su i dobri i zli, i čestiti i nepopravljivi, i osetljivi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i okoreli, i bliski i oni svima daleki, i nepomirljivi i oni čija je porodica muzika, - svi progledali u tom bolu. Nespremno sjedinjeni u suzama, u zemlji u kojoj ljubav tako teško opstaje.
Smrt, kao i život, ne mari za pravdu. Ona je ljudski dar, retka, krhka, slaba spram poriva i nemoćna sa silama koje nazivamo višim. Iako, pre svega, jedan od naših najboljih muzičara, onih koji pevaju dušom, Toše Proeski nam je darivao i osećaj za ono što je uistinu ljudsko, što počiva na potcenjenoj moći dobrote i ljubavi. Sada to uviđamo u pravoj meri - u osećanju nepravde. I to boli. Onolika dugoveka zla žive, mnoga večno, a jedno mlado biće stvoreno da varira i širi samo divotu nestalo je u trenu. Teško da neko nije upravo ovo pomislio u času kada nas je jedna smrt spojila, u zemlji obilja nesreća, kostiju koje počivaju na tuđim kostima, manjka grobnih mesta.
Nismo svi isti - i greh je poverovati u tu laž koja se neretko izgovara. Postoje izuzetni. Ako su nam ratovi, sukobi, svađe i drugi načini samouništenja kojem smo skloni ostavili bar malo zaliha pameti - ovaj odlazak neće biti sasvim uzaludan. Ko nije razumeo, shvatiće. Ko ne čuje pesmu, čuće bol. A ovaj žal neće nestati. Sve je nadoknadivo - osim duše.
Marija Knežević,
književnica
[objavljeno: ]
.jpg)
