Izvor: Press, 16.Jan.2011, 23:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bokser koji voli ruže

Odrastao među trojicom braće i tri sestre, Sulejman Ugljanin priča kako su u Kosovskoj Mitrovici svako veće slušali Glas Amerike, kako ga je boksu učio trener braće Kačar i kako je motorom putovao u Tursku, Italiju i Mađarsku
Ministar bez portfelja Sulejman Ugljanin državni je funkcioner sa najdužim liderskim partijskim stažom. Tokom skoro dve decenije na čelu Stranke demokratske akcije Sandžaka pratile su ga razne priče. U razgovoru >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << za Press otkriva ko je, odakle je, kako je odrastao u Kosovskoj Mitrovici sa tri brata i tri sestre, kako se obrazovao u Prištini i Sarajevu, boksovao po celoj SFRJ, putovao motorom do Turske...

- Roditelji su mi iz Pazara, ali je moj deda kupio imanje u Kosovskoj Mitrovici koja je tada bila deo Sandžaka. Mitrovica je bila naprednija i od Prištine i od Pazara. Imao sam prelepo detinjstvo uz trojicu braće i tri sestre. Moj amidža (stric, prim. aut) gajio je cveće, tako da sam odrastao u ružičnjaku. I danas gajim cveće i kada odem vikendom kući, možete me naći u vrtu među ružama - počinje Ugljanin životnu priču.
On otkriva da mu je majka bila izvrsna krojačica koja je njemu, braći i sestrama kreirala najmodernije komade odeće, šila i prodavala devojačku spremu za neveste i učila ih bračnom ponašanju.
Prvi bicikl i „filips" radio
- Otac je bio vrstan stolar i dobro je zarađivao i uvek nam je nešto donosio iz Beograda. Prvi smo imali bicikl, ali smo ga brzo uništili jer smo ga svih sedmoro izučili. Prvi smo imali i radio „filips", a komšinice su nas molile da ga stavimo na prozor kako bismo svi slušali muziku. Tada se najviše slušala pesma „Moj golube, ne padaj mi na maline". U sedam smo obavezno slušali Glas Amerike, koji je počinjao sa: „Ovde Vašington, glas Amerike, govori Grga Zlatoper" - priča Ugljanin.
U školu je krenuo sa nepunih šest godina, ubedivši roditelje i direktora škole da ga upišu jer je uz stariju braću i sestre naučio da čita i piše.
- Kod nas je glavna bila najstarija sestra Sanija, ona je bila i očeva mezimica i autoritet, a mi ostali smo bili jednaki. Kada sam kretao u prvi, ona je završila osmi razred i htela u srednju. A rođaci su skočili na oca: „Jesi li normalan da daješ ćerku u srednju školu? Tamo se skidaju u kupaći kostim na fizičkom. Ej, žensko je, sramota! Ni svi Srbi ne daju svoju decu." Međutim, otac ih prekine i kaže da će njegova ćerka da bude obrazovana i da će u srednju školu gde se fizičko radi u trikou. Već 1967. Sanija je postala inžinjer hemije i prva visokoobrazovana u našoj familiji - kaže Ugljanin.
Smak sveta 1962. godine
U vreme kad je bio mali, vernici u doba komunizma nisu bili popularni, ali su njegova porodica i ostale komšije u Bošnjačkog mahali uvek održavali verski život. Zajedno su živeli Bošnjaci, Turci, Srbi, Albanci i Crnogorci i svi su se radovali Ramazanu, Bajramu, Božiću, Vaskrsu i ostalim praznicima. Svako je slavio svoje, ali su išli jedni kod drugih. Deca su se najviše radovala praznicima jer su dobijala poklone.
- Ja sam postio Ramazan od ranog detinjstva. Moja majka je dobro poznavala Kuran i za nju su govorili da ga bolje zna od hodža jer su oni bili uglavnom priučeni. E, onda se 1962. pročulo se da će za sedam dana biti smak sveta! I onda su ljudi počeli masovno da dolaze kod nas i traže utočište u veri. A taj smak sveta je zapravo bio rat na pomolu između SAD i Rusije zbog sukoba u Zalivu svinja - kaže Ugljanin.

Roditelji ga šalju u Zubotehničku školu u Prištini, jer su njegova braća završila zanate, zamomčila se, pa su im devojke bile draže od knjiga.
- U školi je bila vojnička disciplina i zato sam počeo da treniram boks u Radničkom. Trener mi je bio pokojni Nikola Drobac iz Temerina, koji je trenirao braću Kačar. Kad već govorimo o boksu... Najstariji brat imao je fotoaparat i laboratoriju za izradu slika i hteo je da fotografiše kako boksujemo drugi stariji brat i ja. On udara, ja se branim, a najstariji slika. E, onda je birao kadrove, izoštravao deset puta, a brat udara. Deset dana mi je zvonila glava od njegovog fotografisanja. Boks sam trenirao i u Sarajevu na studijama stomatologije, a rukavice sam okačio o klin 28. decembra 1979, posle meča u Bijeljini - priča Ugljanin.
U Sarajevu je zavoleo je motore, pa je sa drugovima imao običaj da se „provoza" do Trsta po farmerke, do Turske po jakne ili do Mađarske.
- Sedamdesetih godina mi sa pravim motokacigama bili smo hit u Mađarskoj, jer su tamo momci vozili motore i sa rudarskim šlemom. A sad su oni mnogo ispred nas - kaže ministar.

Trudnica na motoru
Po završetku studija, odlučio je da se zaposli kao dečji stomatolog u Novom Pazaru.
- Tada sam držao i vežbe iz prve pomoći i civilne zaštite. Dođu na red i zaposleni u opštini, gde je radila Mersija, najlepša u gradu i iz ugledne porodice. Upoznali smo se 4. aprila 1985, a venčali u decembru. Svake godine išli smo na odmor. Bila je u sedmom mesecu trudnoće kada smo pošli motorom na more. Preko Podgorice, do Ulcinja, pa Bečići, Budva, Dubrovnika i sve do Splita. Za 16 dana obišli smo čitavo primorje i kampovali svuda po jedan dan. Vratili smo se krajem avgusta, a Saida se rodila 22. oktobra. U početku nismo imali auto, pa smo Saidu prve zime nosili na rukama, a posle Saiminog rođenja kupili smo auto - priča Ugljanin.
Nakon rođenja treće ćerke, Samre, supruga je prestala da radi.
- Samra je moja ljubimica. Bila je nemoguće vredna i nestašna, kao da je muško. Pravila je salto iz kreveca, pela se svuda... Sad studira arhitekturu. Najmlađi je sin Muhamed, koji je druga godina gimnazije. Saima, koja je bila tužna zbog prve šestice, završila je pravo sa prosekom 9,44. Saida, najstarija, prekinula je studije ekonomije kad se udala. Živi u Luksemburgu i rodila nam je dva unučeta, Hanu i Hamzu - zaključuje Ugljanin.

Nastavak na Press...