Izvor: Glas javnosti, 19.Okt.2009, 12:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bogosluženje je osnova duhovnog života
Profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu i Foči protojerej dr Dragomir Sando nedavno se oglasio knjigom „Bogosluženje kao osnova obrazovanja vaspitanja“, koju je objavila izdavačka kuća „Globosino Aleksandrija“. Razgovaramo o značaju bogosluženja, o crkvenom obrazovanju, o veronauci danas...
Kako ste došli na ideju o ovoj knjizi?
Materijal koji je danas koncipiran i umiven bio je od pre nekoliko godina pa do danas u stanju „radne verzije“. Nastajao >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << je prvenstveno za potrebe mog učešća na javnim tribinama i seminarima kojima sam pristupao sa istom ozbiljnošću i odgovornošću. U prvom delu naglašeno je bogosluženje kao osnova obrazovanja. U drugom delu su obrađene ličnosti i događaji vezani za najdublji smisao vaspitanja kao npr. o Svetom Savi, Sv. Vasiliju Ostroškom, Sv. Jovanu Zlatustom, Vidovdanu... sa namerom da se život i rad ovih svetih istakne kao očigledan i mogući način i metod obrazovanja i vaspitanja danas u Crkvi, državi, porodici... Treći deo knjige je nešto stručnijeg obima jer govori o didaktičkim i metodičkim problemima nastave i mogao bi najpre da posluži kao dodatna literatura za naše studente. U četvrtom delu ponovo se vraćamo temi sa početka jer je i samo bogosluženje po svojoj poruci nešto od čega se polazi i čemu se uvek vraćamo.
Koliki je značaj bogosluženja za obrazovanje i vaspitanje?
Polazim od činjenice da je onome koji nikada nije osetio bogosluženje teško objasniti ono što za verujućeg čoveka podrazumeva, a na prvom mestu - otkuda veza između samog bogosluženja i vaspitanja sa obrazovanjem. U stvari, samo bogosluženje je potka i osnova u duhovnom životu čoveka. To su žeravica i mesto, sabirno sočivo svega što je najvažnije u smislenom postojanju nas ljudi. Bogu služiti znači prvenstveno ponašati se kao Bog, delati, verovati, ljubiti, pridonositi ili uzvraćati Bogu samo malo, gotovo neznatno na ono što dobijamo. Mesto za bogosluženje je raskršće našeg okupljanja gde se sabrani i pripremljeni za to sabranje ispunjavamo molitvom, rečju, pesmom, dodirom svetinje i njenom upotrebom ispunjavamo životnom hranom i pićem. Na bogosluženju dobijamo odgovor kakvi smo i kakvi treba da budemo. Savršeni naš učitelj i pedagog nas uči na najpedagoškiji način svojim Jevanđeljem kako se postaje obrazovan i vaspitan nudeći nam savršenstvo i obraz svoj (otuda obrazovanje) i hranu kao metod dolaska do toga cilja (otuda vaspitanje-hranjenje-pitanje). Na bogosluženjima su nam uključena sva čula koja doživljavaju preobražajno-metamorfoznu svoju stvarnost. Zato se ja čudim onima koji to ne osete, otkuda im snage da izdrže teret koji život servira, a da se ne otvore prema izvoru blagodatne snage koja nam se daje onoliko koliko nam je potrebno ili koliko smo spremni da je primimo.
Koji je danas značaj crkvenog obrazovanja?
Nijedan školski predmet, a pored škole nijedna društvena niti socijalna institucija ne daje mogućnost čoveku da sazna svoje istinsko poreklo, svoj ljudski identitet, njegovo pravo dostojanstvo i meru njega kao ličnosti kao što će to biti saznanje koje mu nudi Crkva kroz svoje učenje. Crkva to čini preko svoje jerarhije na razne načine. Vidite kako ona prati čoveka od njegovog rođenja (krštenje ili rana molitvoslovlja, preko ispovesti, pričešća, venčanja, molitvi za zdravlje, pa sve do čovekove smrti pa i dalje (opela i parastosi). U socijalnom smislu briga za nemoćne, bolesne, stare, u tamnicama... Šta ima značajnije od tog pitanja i traganja za odgovorom? Nigde nećete naći savršeniji način postojanja i odnosa čoveka sa samim sobom, odnosa prema drugom čoveku, prema prirodi nego u Crkvi. Drugo je pitanje da li ga u potpunosti ili ga na parče tražimo i dobijamo. Potom druga pitanja koja se odnose na moralne kodekse, odnos prema umetnosti raznih vidova, prema pravim naučnim vrednostima, a ne poluvrednostima i polunaukom. Sve je to razlog da crkveno obrazovanje i vaspitanje moraju imati adekvatno mesto u savremenom školstvu.
ŽIVETI VEROM, NADOM I LJUBAVLJU
Biti kulturan, znači prvenstveno biti kultivisan božanskim dobrom (kultus znači božanstvo), duhovno učen i naučen za razliku od svega što je nižeg porekla od čoveka. Sve je u Crkvi u najširem smislu podređeno prosvećenju ličnosti jer kroz prosvećenje se jedino dolazi do spasenja kao krajnjeg cilja našeg postojanja. Zato, poučavati se u veri znači živeti verom, nadom i ljubavlju, tražiti i unositi vrednosti u sebe, a one se najbolje stiču teorijsko-praktičnim životom - ističe profesor Sando.
Kako gledate na činjenicu da se u školama podstiče građansko vaspitanje? U prilog podstreku roditelja i dece da se opredele za „građansko“, početkom ove školske godine na ulicama su osvanuli bilbordi, a bilo ih je čak i u autobusima gradskog saobraćaja...
Nemam nameru da favorizujem veronauku, ali polazim od činjenice da smo se tražili unazad dvadesetak godina. Od onih koji su samo intuitivno ili zbog Evrope uveli versku nastavu ne treba tražiti potpunu iskrenost u ono što je sada naša stvarnost. A i kako bi? Pravi odgovor bi trebalo tražiti od Grka, Turaka, Italijana, Austrijanaca, Nemaca... i njih koji nikada nisu prekidali kontinuitet verske nastave i pitati ih: „Šta za vas znači nastava te vrste?“ Samo bismo od njih dobili pravi odgovor. Razumem da je trebalo mnogo snage u jednom bezbožnom periodu od šezdeset godina sve preseći i reći da verska nastava ima svoje mesto u redovnom školskom sistemu. Ali pogledajte kakav je sve status imala veronauka za samo osam godina od uvođenja u škole, da bi joj od pre nekoliko godina vrlo vešto kao suparnika uveli građansko vaspitanje. Govorilo se da nemamo iskustva, te nemamo adekvatno osposobljene veroučitelje, plan i program... Sada to sve imamo i znamo više o tom načinu obrazovanja nego oni koji nam drže lekcije. Ali je nedopustivo da se verska nastava tretira kao pastorče, da nije dostojanstvena i ravnopravna kao ostali predmeti u školi. Primećena je čitava kolegijalna kampanja da pojedini nastavnici koji ostaju bez časova prosto „namiču“ časove iz građanskog nauštrb verske nastave. A deca i roditelji linijom manjeg otpora prihvataju ono što im se čini bezbednijim. Zato ne možemo govoriti, izuzev časnih primera, o korektnom odnosu i zastupljenosti verske nastave u redovnom školskom sistemu kod nas.
Popovi - u crkvu!
Ucitelji - u skolu!
postovani rabe boziji ,dr protojereju D SANDO...namam nista rpotiv vere,religije,bogosluzenja i svega drugoga sto crkva uci,ali,u crkvi i ako neko oseca da mu je to licna nicim nenametnuta,prioritetna zelja,kao i da to zeli iz bilo kog razloga,sem da ga neko na silu gura,"uci" i insistira da ce takav i zato biti bolji i slicno!!!ostavite decu da ih vaspitava poprodica,skola,a o "pastvi" se brinite iskljucivo kroz "crkveno" a ne "drustveno-politicko" delovanje!!!danas je 2009-ta godina,doba computera,tehnologije i nauke koja nikada do sada nije dostigla ove visine i prostore...ostavite decu da se bave svojim poslom ucenjem,napredovanjem po pitanju naucne istine,danasnjice i buducnosti ,a manite ih crkve,tamjana,"bogo-sluzenja"to je za one koji su vec u tome (kako bilo fa su stigli tu gde su...)a mladi treba da se bave obrazovanjem,sportom,ljubavlju i da se spreme za tesku profesionalnu borbu opstanka,koja ce postati sve teza kako vreme prolazi!!!molitve i bogo sluzenja im ne ce mnogo pomoci...
