Izvor: Blic, 25.Jan.2011, 01:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bogatstvo onoga što nemamo
Prepoznao sam starost oktobra 1990. godine kad sam suprugu izveo na „Vembli arenu“ da gleda ”pravi” koncert. Preračunao sam se: Bili smo stranci u londonskoj noći. Uljezi usred grotla od 18.000 veslača čupavim glavama na spektaklu ”Sudar Titana”.
Živo se sećam ženine neprijatnosti dok je namirisana u večernjoj haljini sedela na dva metra od zida zvučnika između zagriženijih fanova najokrutnijih bendova tog trenutka: Testament, Suicidal Tendencies, Slayer i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Megadeth. Svi nalik hordi u crnim majcama sa različitim simbolima svojih junaka na prsima, a ja u nekom svetlom sakou. Izgledali smo kao nevešto kamuflirani KGB službenici. Revolucija! Ogluveli mogli smo odatle direktno u bolnicu, ali nekako sabrali snage da zbrišemo na spavanje.
Nekakav sličan utisak ganja me od nedavno dok preslušavam cd kompilaciju "Vreme brutalnih dobronamernika” na kojoj su srpski metal i rok sastavi predstavili svoje viđenje stihova Milana B. Popovića (1976). Kapacitet moje matorosti teško može da pohvata sve valere zvučnog besa i nežnosti koji dominiraju konceptom izdanja. Ipak razaznajem sevanje stihova urbanog revolta i nedokučive vizije nekog drugog, složenijeg sveta koga znam iz pesničke trilogije ”Bolji od svog života”. Na tragu velikih nemirnika naše poezije ovaj Pesnik hrabro i svojeglavo istražuje nepoznate teritorije postmodernog konformizma koliko i svih slojeva zajedničkih strahova.
Jednostavno: Brutalna poezija za brutalno vreme! Munjevito, kao što je Džoni početkom osamdesetih sejao ploče tako i gospodin Popović u dve godine (2006-7) objavljuje tri zapažene knjige poezije sa čak 167 pesama: Molitva tetoviranog srca, Vreme brutalnih dobronamernika i Oka da ne ispustim dah. Iz tog opusa autor je izabrao 17 radova za audio samoizdat ”Vreme brutalnih dobronamernika” (2010).
Tu ploču, takav izdavački podvig, nećete naći ni na jednoj listi, ni u jednoj nominaciji. To ne čudi. Što reče pesnik ”Sem bremena modernog vremena, ja ovde nemam nikoga” svestan koliko je danas materija i prokletstvo tranzicije iznad svake duhovnosti.
Kao što među savremenim pesnicima spada u one koji se ne ustežu svoju poruku iznesu na drugačiji način, tako je u nekoliko generacija muzičara naklonjenih metalu, roku i gotiku našao podršku da se ta poezija ozvuči. To nije ni mala ni naivna stvar. Nema veće nagrade za autora, za pesnika pogotovo, nego kada njegovo delo inspiriše druge na kreativni rad.
Osnovna je dužnost konstatovati Popovićev podvig. Bez pomoći Sistema i Industrije, uspešno je animirao kreativnost muzičara da u nesvakidašnjoj poeziji, koja živi ukleta u vremenu i prostoru sredine gde reči sve manje govore, gde molitve gube moć, a bardovi traži nove muze za surovo doba, prepoznaju i umetnu se u uzbudljivo područje između stereoidnog roka i prostora pitomijeg zvuka, ne odričući se jote svog vjeruju. Na sigurnoj distanci moje starosti to sve deluje kao da je nenadani cunami preskočio geografiju i vreme i pogodio Đavolju varoš moje mladosti!
Nisam siguran, ali mislim da Popovićev način slavljenja života nije put ka besmrtnosti već ka zrnu poštovanju. Natpevati nepravdu zahtev je savesti i vrhunska svetinja. Tu svaka sila gubi pravo lišavanja žudnje za pravdom. Moderna poezija u ovakvom zvučnom obliku i kada traži otkrovenje u onome što običan konzument muzike smatra ”najmračnijom stranom” slavi neumiranje nade. Priznajem, ne razumem do kraja tu muziku, ali gad u meni reaguje emocijom. Zabluda je da depresivne pesme prave depresivna stanja. Naprotiv! Iz tekstualnih i zvučnih arhefakta takvih ostvarenja uzimamo inspiraciju i srčanost ne kojima gradimo ličnu emotivnu propagandu radi prevazilaženja depresije koju nam tako galantno nudi stvarnost.
