Izvor: Politika, 01.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bogati siromasi
U Japanu je uočen novi fenomen: "izbeglice internet kafića". U pitanju je, kako konstatuje upravo objavljeni izveštaj tamošnjeg Ministarstva zdravlja, rada i socijalne politike, nova vrsta radničke sirotinje, koja ne zarađuje dovoljno da bi sebi priuštila iznajmljivanje stana, pa noću spava u foteljama separea internet kafea. Sat proveden tamo plaća se sto jena (oko 50 dinara), a za 200 jena može se koristiti i tuš kabina.
Izveštaj pomenutog ministarstva navodi da je evidentirano >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 5.400 ovih "izbeglica", za koje se kaže da u proseku zarađuju 110.000 jena (55.000 dinara). To su, navodi se, oni bez kvalifikacija i profesionalnog iskustva, koji rade poslove od danas do sutra. Zvanično, stopa nezaposlenosti u Japanu je veoma niska, 3,7 odsto, broj pomenutih beskućnika je zaista zanemarljiv prema ukupnom broju stanovnika (127 miliona), ali se u Tokiju smatra da je novi fenomen indikator koji opominje.
Najnoviji izveštaj američkog Biroa za popis, u kategoriju zvanično "siromašnih" svrstao je 12,3 odsto, ili 36,5 miliona Amerikanaca, konstatujući pri tome da je sve više onih koji su bez ikakvog zdravstvenog osiguranja – takvih je danas 15,8 odsto, ili 47 miliona.
Ali, zvanična definicija siromaštva tamo je takva da sirotim Amerikancima zavidi većina stanovnika ove planete: siromašni su tamo svi oni čiji godišnji prihod padne ispod određenog nivoa. Za četvoročlanu porodicu, to je 20.614 dolara, što je kvalifikuje za kupone za hranu, subvencije za stanarinu i slična socijalna davanja. Tipičan siromašni Amerikanac inače živi u trosobnom stanu, poseduje automobil i dva televizora.
Primeri iz dve najprosperitetnije zemlje sveta pokazuju da su i bogatstvo i siromaštvo relativni pojmovi, kao što su to i statistički izveštaji. Bogatih i siromašnih ima svugde, uvek ih je bilo, i uvek će ih biti. Početak ovog veka, obeležen zahuktalom globalizacijom, doneo je, međutim, nešto drugačiji ugao gledanja na ovu temu, u svetlu političkih i intelektualnih debata o tome da li je globalizacija bez alternative ili je moguć i drugačiji svet.
Zagovornici prve teze ukazuju da je rastuća planetarna povezanost i međuzavisnost, ekonomska pre svega, u interesu svih: "globalizatora" i "globalizovanih". To je, ističu, trijumf internacionalnog kapitalizma, koji, kombinacijom tehnologije i ekonomske integracije, stvara prosperitet bez presedana. Rezultat činjenice da su ljudi povezaniji nego ikad, tržišta nikad integrisanija, a granice nikad beznačajnije – za ishod ima da je u poslednjih pet godina svetska ekonomija rasla najbrže dosad – i da su od toga koristi imali i razvijeni i nerazvijeni. Kineski radnik, na primer, danas proizvodi četiri puta više roba nego početkom 1990-tih. Slično je i u drugim zemljama u razvoju, gde su u redove zaposlenih stupile nove stotine miliona, dobijajući time priliku da se iščupaju iz okova siromaštva. Prema izveštajima Svetske banke, dok je 1981. sa manje od dolara prihoda dnevno živelo 40 odsto stanovnika sveta, taj postotak je 2001. sveden na 21, uz procenu da će do 2020. pasti na 15 odsto. Iz ovoga je proistekla i maksima da je "maksimiziranje moći kapitala najbolji put u socijalizam".
To je tačno, odgovaraju antiglobalisti, ali iznose i argumente koji sve ovo, poput statistike o američkoj sirotinji, relativizuju. Na drugom tasu globalnih terazija su činjenice da najbogatijih jedan odsto ljudi poseduje 40 odsto planetarnog bogatstva, da pet od šest milijardi stanovnika planete živi od samo 20 odsto svetskog bruto proizvoda. Pa čak i u Americi, koja se smatra barjaktarem globalizacije, prosečna plata tipičnog radnika stagnira od 2001, dok, na drugoj strani, "kompenzacije" ešalona vrhovnih menadžera drastično rastu: dok su pre 20 godina bile "samo" 40 puta veće od radničkog proseka, danas ta razlika iznosi 110 puta.
Nejednakosti su podnošljive sve dok su realna mera razlika u znanju, sposobnostima i doprinosu opštem napretku. Ali, da li je to slučaj danas? Glavni akteri globalizacije su oko 65.000 multinacionalnih korporacija, a među njima EksonMobil ima veći prihod od bruto nacionalnog proizvoda Turske, američki trgovinski lanac Vol-mart je veći od Austrije, Britiš petroleum od Tajlanda, Tojota od Venecuele... Oko 500 najvećih multinacionalnih korporacija daje oko 80 odsto ukupnog učinka svetske industrije. Najrečitija ilustracija za to je da 75 odsto automobila koji se godišnje proizvedu u svetu potiče iz fabrika samo sedam korporacija: Dženeral motorsa, Forda, Tojote, Dajmlera, Krajslera, Folksvagena i Honde.
Teško je zamisliti da će hod globalizacije biti zaustavljen, ali dokle će nas odvesti? Jer, kaže druga računica, ako bi svi ljudi živeli kao Francuzi, bile bi nam potrebne dve plate, a čak pet ako bi svi trošili kao Amerikanci. Da li ćemo ih na vreme otkriti i naseliti?
[objavljeno: ]
