Izvor: Blic, 19.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Blokovska podela
Tri od četiri tima es-ef-er-jotovske Velike četvorke imaju izvesnih šansi da, igrajući na evropskim stadionima, dovodeći pristojne timove na svoje ofucane ili nedovršene privredne objekte što, tu i tamo, služe i fudbalu, u dinarski nogomet (misli se na planinu, ne novčanu jedinicu) unesu trun dostojanstva.
Od ta tri tima, jedino Dinamo izgleda pristojno; uprkos svemu za šta taj tim optužuju u lokalnoj zajednici - a malo je, kao što je poznato, proroka u svom vilajetu - reč >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je o čestitom timu koji je netom obavio spektakularnu prodaju izvrsnog igrača, nosioca igre i državnog tima, Eduarda da Silve, zvanog Dudu, naturalizovanog Hrvata iz Brazila, priveo nazad jednog večitog povratnika, Balabana, zadržavši ključnog arhitektu igre, malog Modrića. Povrh, Dinamo je već igrao Ligu šampiona, u jednom drugom sastavu, u jednoj drugačijoj društvenoj situaciji.
Hajduk, tim s najlepšim stadionom i najgorim navijačima, večito zakovan u svoju tradiciju, poluprovincijalnu poziciju i u ondašnjoj državi, sa sećanjem na jedno veliko i slavno doba kada je na Starom placu stolovao Barba Ive, veliki trener Tomislav Ivić - ne izgleda kao ekipa koja bi daleko otišla sve i da, nekim čudom, izvrne svoje očigledne slabosti u suprotnost koja bi, pak, imala izbaciti nanovo ambicioznu Sampdoriju, takođe tim koji već dugo živi od sećanja na bolju prošlost.
I, ne na kraju, Zvezda, četica koja zahvaljujući slabosti Partizana, i uprkos gotovo samouništavajućim poslovno-umetničkim driblinzima, sme verovati u stari latinluk: dum spiro, spero. Nadati se je, dok se god diše.
Sva su tri tima, osobito dva koja hoće u Ligu šampiona, odigrala svoje utakmice u klasi kojoj su nekada pripadali. I Glazgov Rendžers, kao i Verder i Sampdorija spadaju u onu kategoriju evropske prve B-lige, u onu drugu grupu od pedesetak evropskih ekipa koje pamte polufinala i finala, imaju poneku evropsku titulu i večite ambicije. Jedna stvar iz te tri utakmice predstavlja zajednički sadržilac, najmanji ili ne, sasvim svejedno.
Reč je o trenerskoj odluci da se igra u čvrstom bloku, da ne kažem suštinski defanzivno. Ako je Hajduk, činjenicom da je igrao na Poljudu, i pokušao uneti nešto napadačke misli u svoju tanku i kadrovski nejaku igru, Dinamo i Zvezda, balkanski samorazumljivo, hteli su proći ispod kišnih kapi. I u tom su uspevali sve do samog kraja, do poslednjeg minuta, u kome su, shodno mentalitetskoj bliskosti - izgubili utakmice.
Dinamo je, valja reći, načeo Verder, svojom očevidnom ambicijom da se kvalitet igre uspostavi na temelju jednog promišljenog sistema u kome će, iako gostujući, Zagrepčani suštinski dominirati. Verder, međutim, jeste tim koji već izvesno vreme pokušava održati mesto u visokoj klasi nemačkog fudbala, a to, i dalje, uprkos investitorskom ludilu u engleskom i španskom fudbalu, jeste krov Evrope. Dinamo je pravio šanse igrom iza koje stoji čvrst koncept, jasna misao i trajno opredeljenje da se bude moderan u benitezovsko-murinjovskom smislu te reči. Bez Dudu da Silve, bez, dakle, igrača koji visoko prevazilazi prosek tima za koji igra, moglo se igrati samo na kolektivnu odgovornost, da se poslužim samoupravnom terminologijom. No, da sad uvedemo jedan drugi diskurs, kolektivna odgovornost podrazumeva i kolektivnu krivicu za poraz, i baš se to i dogodilo hrvatskom šampionu: utakmicu, naprosto, nisu igrali do kraja.
Srpski, pak, nosilac titule, iako je ishod istovetan - izgubljena utakmica, paradoksalno, u manjem je problemu. Tamo gde Dinamo ima prevazići svoje ograničenje mediokritetskim prosekom tima, Zvezdi valja zbiti redove. Posle silne bruke u domaćem prvenstvu i drugom pretkolu, dovođenjem novog trenera koji do te mere preferira blok-igru da gotovo ništa drugo od igre i nije ostalo, CZ mora rešiti samo jedan problem: kako dati gol? Jer, gol je uslov da se uplovi u poznatu ljupkopetrovićevsku uspavanku-kao-recept-za-odlučujući-meč, a nema sumnje da se ovakva Zvezda neće otvoriti dovoljno za uspešan porođaj zvani Pobeda. Niko u Rupi, uostalom, to i ne očekuje: tradicija napadačkog fudbala tamo je odavno napuštena, više nema ni izuzetnih pojedinaca, onih koji rešavaju stvari. Igrajući u bloku od devet igrača, s nejakim momkom sasvim napred, Zvezdi nije uspelo da Rendžersima do kraja oduzme prednost domaćeg terena. Pozivanje na domaćinstvo u uzvratnoj utakmici jeste povratak na igru srca, nešto sasvim suprotno trenerskoj viziji. Prema takvom konceptu, tribine igraju ključnu ulogu. Nisam siguran. Tim kojem loše ide protiv Čukaričkog i levata iz Levadije (levat, sarajevska reč za nejakog poluamatera), tim s nesigurnim kolektivnim potencijalom i bez jakih kreativaca, igra protiv standarizovanog srednjeg tima kod koga se oseća početak sezone, baš kao i ozbiljan kapital u rezervi zvanoj duga klupa.
Zvezdin blok, za razliku od Dinamovog, okamenjena je i posve nedinamična struktura. Tu se valja pozvati na Murinja i njegove vizije stalne izmene energije unutar bloka. Osim rediteljske poetike, Murinjo ima i Drogbu, čoveka prema kome se ustrojava ukupna igra tima, a koji, pak, atletsko-stvaralačkim mogućnostima jeste idealan za poziciju usamljenog rendžera u preriji protivnikovog dela terena.
Pa, ipak: hope is the mother, kažu Englezi. Kada se, međutim, ovo izgovori brzo i na jednom dahu, zvuči kao znamenita srpsko-hrvatska psovka. Kojom se obično završavaju balkanski pokušaji ulaska u Jevropu.
