Izvor: Danas, 05.Dec.2014, 20:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bliskost šovinizma
Par stvari na početku. O Vojislavu Šešelju i nedavnoj Rezoluciji Evropskog parlamenta je reč. Prvo, Šešelj dobija isuviše pažnje u Srbiji. Uprkos tome što je bezmerno zanimljivo spekulisati o umnom rastrojstvu nekakvog bivšeg glasača radikala i sadašnjeg glasača naprednjaka u novonastalim okolnostima jer srce kaže jedno, a prepone drugo.
Tog običnog Petra Petrovića sa uplatnice koji ne zna kome više verovati i priklanjati se, dok za vinjakom na kariranom stolnjaku >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << proklinje sudbinu poput Buridanovog magarca. Nakratko je bilo zanimljivo i zlurado očekivati nekakve prljave veševe koje bi Šešelj povodom svojih starih saradnika izvukao iz fioke za posebne prilike, pa od svega toga nije bilo ništa. Nastavio je sa istim starim izlizanim i fekalnim podgaćama o izdajništvu, stranom plaćeništvu, Amerikama i Rusijama, Velikim Srbijama i drugim fantazmagorijama za umno i politički nedorasle.
Dakle, pridavanje bilo kakve pažnje ovoj zlonamernoj režimskoj figuri samo je duvanje u jedra već uveliko raspalog radikalskog broda. Čime se kreira iluzija o legitimnosti Šešeljevog političkog stava, kao i iluzija o njegovom talentu, govorništvu, harizmi ili znanju. Čak i oni iskreno zabezeknuti i šokirani njegovim delovanjem time samo dodaju na slici o Šešelju kao nekakvom praiskonskom zlu koje je nekako antiherojski privlačno. On nikada nije bio Gebels ili Ajhman, već samo Gering ili Borman skaradnog Miloševićevog režima. Prevrtljivi kalkulant i poslušni sluga čija je jedina ideologija bila u jeftinom populizmu i tlačenju slabijih. Stotinu mu devedesetih, ovo je osoba koja misli da je anegdota o klanju zarđalim kašikama nešto duhovito? Priprosti populista i primitivni huškač najnižih ljudskih poriva. Dežurni klovn svakog režima, službe i ostalog zlog i naopakog. Debater koji prebije sagovornika. Nasilnik koji mlatara pištoljem kada ne raseljava etnički različite i nečiste. Kompleksaš koji svaku svoju verbalnu dijareju odmah koriči i prodaje kao knjigu. Takve osobe bestidno žive od pažnje koja im se pridaje - ne hranimo je dodatno, bilo je toga i previše. Marginalizacija i zaborav su najgore kazne ovakvim kreaturama.
S druge strane, puno je veći problem marginalizovanje i kritikovanje stava Evropske unije/Evropskog parlamenta o potrebi za izjašnjavanjem aktuelne vlasti o celoj toj inače bespotrebnoj šešeljijanskoj gužvi. To, a ne Šešeljeva laprdanja, već jeste nešto istinski duboko uznemirujuće. Jer, osim prethodno opisanog pridavanja značaja jednom političkom beznačaju, u tekstu rezolucije ne stoji ama baš ništa problematično i sporno. U sasvim precizno i ispravno sročenom stavu, "budući da je Šešelj optužen za progone na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi, deportaciju, nečovečno postupanje, te za ubistvo, mučenje (itd.)", Evropski parlament "snažno osuđuje Šešeljevo huškanje na rat, podsticanje na mržnju i teritorijalne pretenzije, te njegove pokušaje sabotiranja evropskog puta Srbije". Ista skupština evropskih država "podstiče srpske vlasti da osude sve javne manifestacije govora mržnje ili ratne retorike". Šta je problem u tome? I na koji tačno način ova antiratna rezolucija "izlazi u susret mržnji" i mističnim "utvarama iz prošlosti", kako je saopštio premijer koji i se i sam ne može pohvaliti blistavom prošlošću? Šta je "ponižavajuće", "uvredljivo", "licemerno" i "unižavajuće po ugled Srbije" kada Evropska unija sugeriše osudu ponašanja jednog balkanskog klovna? Da li to mislimo da njegovo ponašanje nije politički trovačko, agresivno i ratnohuškačko? Ili možda mislimo da jeste takvo, ali smo oboleli od kompleksa više vrednosti pa odbijamo da poslušamo one iskusnije i nepristrasnije od sebe? Ako je tako, zašto onda Srbija nije išla u susret događajima i sama se zvanično osvrnula na političko delovanje Šešelja čim je sleteo na aerodrom, umesto što mu je jedino poželela dobro zdravlje? Ili je možda posredi Edipov kompleks, uz prateću krivicu zbog političkog patricida, šta li?
Prisetimo se: Srbija je, jupi, dobila status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. To, uz nešto budnije motrenje, sa sobom donosi i određene obaveze. U ovom slučaju, one su benigne i bezbolne: osuditi ratnu retoriku jedne parapolitičke figure, baš kao što je to učinila i Evropa. Sada je sasvim osamnaesto pitanje i vežba iz semantike da li je parlament Starog kontinenta to trebao da uradi (ovako) ili ne. Kao što je i potpuno irelevantno to što je celu stvar zakuvala Hrvatska zbog svoje unutrašnje politike. Iza stava naših suseda, o koje se Šešelj i te kako ogrešio, solidarno je stala čitava Evropa. A sa kim se to solidarišemo mi? Jednostavno je: društvance čiji članovi želimo da postanemo je iskazalo svoj stav o liku i (zlo)delu jednog političkog ekstremiste sa ovdašnjom ličnom kartom, pasošem i matičnim brojem. Jedina razumna diplomatska reakcija bila bi u tome da iskreno i nedvosmisleno podržimo taj stav. Uzgred, i jedina moralna i pristojna, koliko god odbijali da pogledamo u svoju bližu i zločinačku prošlost. Bar ako želimo da nam iko poveruje da dotična zaista jeste u perfektu. Ako usaglašavanje političkih stavova povodom ratnohuškaštva ide tako teško, kako ćemo onda sa Evropskom unijom usklađivati svoju ekološku politiku? Nije zezanje: za tu prokletu životnu sredinu će nam trebati milijarde i milijarde evra ulaganja da bismo dostigli određeni civilizacijski nivo Evrope. Za civilizovanost povodom Šešelja treba samo politička volja. Jedna konferencija za štampu, jedno saopštenje. Koji je to naš uporni problem sa svrstavanjem na stranu koja osuđuje zločine i rat? I zašto se ponašamo poput razmaženog derleta koje je slomilo komšijsku vazu, roditelji pocrveneli od blama ga vaspitno teraju da kaže "izvinite", a ono cmizdri i viče "neću"? Dođavola, zločine i ratove osuđuju i lepotice na izboru za mis kada ih, između večernje haljine i bikinija, priupitaju za mišljenje o miru u svetu. Zašto ne i mi? Čega nas je tačno sramota?
.jpg)
