Izvor: RTS, 28.Nov.2015, 05:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Blage kazne za teško dokazivu diskriminaciju
Osobe s invaliditetom, deca, pripadnici određenih etničkih grupa - najdiskriminisaniji su u Srbiji, i to najviše prilikom zapošljavanja, na radnom mestu ili u školi. Koji su izazovi i problemi u primeni Zakona o diskriminaciji, da li je društvo i sudstvo dovoljno osetljivo za takve slučajeve, samo su neka od otvorenih pitanja. To je rezime projekta "Osnaživanje civilnog društva" radi implementacije antidiskriminacionog zakonodavstva u Srbiji.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Projekat osnaživanja civilnog društva sproveli su zajedno Poverenica za zaštitu ravnopravnosti i nevladina organizacija "Praksis", uz podršku Evropske unije. Radili su na nekoliko slučajeva diskriminacije tokom proteklih godinu i po dana.
Slučaj devojčice s invaliditetom još nije dobio sudski epilog. Za razliku od tog slučaja, slučaj romske devojčice, koju direktorka jedne osnovne škole nije želela da primi u kolektiv, nije ni stigao do suda.
"Sama tužba je bila fokusirana na ovu romsku porodicu s naznakom da se radi o opštem problemu i tu je recimo Viši sud odbio tužbu, jer nije bilo pristanka te romske porodice. Ta romska porodica više ne znate ni gde je, pitanje je možete li da je nađete", objašnjava advokat Vladimir Đerić.
Već četiri godine, podsećaju, čeka se na donošenje Pravilnika o kriterijumima za prepoznavanje konkretnih oblika diskriminacije u školama.
"Potrebno je osnaživati roditelje i samu decu da prepoznaju situacije u kojima će oni biti žrtve diskriminacije. U školama je najveća interakcija i tamo najčešće dolazi do takvih situacija", kaže Tamara Lukšić Orlandić, konsultantkinja za prava deteta.
Diskriminisane osobe često ne znaju kome da se obrate za pomoć. Veliki problem je prikupljanje dokaza i obezbeđivanje svedoka.
"Postoji veliki problem da se identifikuje sama diskriminacija a to u startu stvara problem da se i borimo protiv diskriminacije. Naročito je teško dokazati posrednu diskriminaciju. U Srbiji se ona sve češće javlja, retko se dešava da su lica direktno diskriminisana, da to bude jasno i vidljivo", kaže Vuk Raičević iz Antidiskriminacionog programa Praksisa.
Tužbu može da podnese Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ali sudovi teško prihvataju da to, po zakonu, mogu da učine i NVO, uz pisanu saglasnost žrtve diskriminacije. Problem predstavlja i to što još nije postala praksa da se teret dokazivanja krivice prenosi sa diskriminisane osobe na diskriminatora.
"Ono što je problem sa ocenom sudske prakse jeste što ta sudska praksa nije u velikoj meri dostupna, nije do nje lako doći a nije lako ni zbog činjenice kako se vode ti predmeti u kojima se radi o diskriminaciji", objašnjava profesorka Ivana Krstić sa Pravnog fakulteta u Beogradu.
Jedna od zamerki je i to što se uz i onako niske propisane novčane kazne, od 5.000 do 100.000 dinara, izriču minimalni iznosi. Dodatni problem je nedovoljna usaglašenost zakona iz oblasti zabrane diskriminacije.
