Izvor: Danas, 05.Dec.2014, 20:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biti podstanar i osoba sa hendikepom
Svi znamo koliko je teško u Beogradu pronaći adekvatan stan koji se iznajmljuje. Treba da zadovolji sve, ili bar većinu naših potreba i želja. Neko želi veći, neko manji, neko namešten, a neko opet prazan stan, i tako redom. Ukoliko ste osoba sa hendikepom, a pogotovo ako živite sami i samostalno, onda ste tek u problemu.
Zamislite da, pored svih onih zahteva koje iznesu pred stanodavce potencijalni stanari, morate naći stan koji je još u prizemlju, i to niskom, ili da >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << bar imaju pristojnu rampu, da moraju vrata biti određene širine, da bi kolicima recimo mogli prići i krevetu, i stolu, i kupatilu i kuhinji... Teško je sve ovo pronaći, zar ne?
Sve ovo pričam iz sopstvenog iskustva. Već skoro sedam godina sam podstanar. Problemi na koje sam nailazila dok nisam našla stan u kojem trenutno živim, i koji opet ne ispunjava sve moje želje i potrebe, bili su ravni naučnofantastičnoj priči ili filmu. Od standardnog pretraživanja oglasa, što onlajn što oflajn, gotovo da nije bilo ništa. Pozvala sam ni sama ne znam koliko brojeva. Stanovi su bili ili preskupi, ili nedostupni fizički, ili već izdati, ili daleko od grada... a ako bi se i našlo nešto što bi vredelo pogledati, čim bih pomenula da koristim invalidska kolica, gazde bi našle neki stepenik koji se odjednom nekim čudom stvorio. Predrasude, za moje pare, bile su stvarno neočekivana prepreka. Kao da vam rogovi rastu na glavi, ili dovodite sa sobom čopor razularene dece u stan. A meni je trebao samo jedan mali stančić, jer je bilo vreme da se izađe iz studentskog doma.
Od mojih prijatelja i poznanika verovatno nije postojao nijedan koji se nije raspitivao za nešto iole podobno. Kad sam iscrpela i tu varijantu, okrenula sam se raznoraznim agencijama, za koje sam mislila da će biti od pomoći. Međutim, iako sam baš preko jedne takve i našla stan, to su obično bili prevaranti koji bi samo ranije objavljene oglase preusmerili na svoj kontakt, a da stanodavci to i ne znaju, i onda uzimali pare od onih koji traže stan. Najčešće nisu imali pojma ništa o stanu sem onog što bi stanodavci ranije objavili.
Na kraju, nekako nađoh jednu garsonjeru u kojoj sam već preko šest godina. Stanodavci su se najpre začudili što uopšte pominjem kolica, jer im je to bilo potpuno nevažno, na šta sam se ja opet čudom čudila, zbog trauma iz prethodnih iskustava. Onda im nije bilo jasno otkud njihov stan kod bilo kakve agencije, ali to sada meni nije bilo važno. Našla sam stan u koji sam se na prvi pogled zaljubila. Naravno, ima i on mana, nije baš na ravnom terenu, nemam blizu prodavnicu, podaleko je od grada pa često moram da plaćam podebelo taksi ako nemam kombi GSP-a, i još neke sitnice, ali dalje nisam htela da tražim. Jednostavno, našla sam svoj dom. Pa, dok ne nađem nešto pogodnije, tu sam.
.jpg)
