Izvor: RTS, 05.Dec.2014, 08:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bioskop u srpskim istorijskim novinama
Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" je, u okviru velikog projekta Evropske komisije "Europeana newspapers", omogućila pristup putem interneta do 400.000 potpuno pretraživih stranica novinskih izdanja iz Srbije iz perioda druge polovine 19. veka i prve polovine 20. veka.
U ovom obimnom materijalu tekstove u vezi sa predmetom svog interesovanja, bilo da je reč o istoriji dnevnopolitičkih događaja, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << sportu ili kulturi, mogu pronaći profesionalni istoričari, ali i oni kojima su istorija i tradicija hobi i ljubav.
Na stranicama istorijske srpske štampe nalazimo mnogo tema u vezi sa bioskopima.
U Ratnom dnevniku od 16. januara 1917, štampanom u Solunu, pored vesti sa ratišta, nalazimo na strani 4 i jedan rani pomen bioskopa u članku "Pogibija bugarskog štabskog ovna":
Još je omiljeniji ovan. Njegovo ime je ono već tradicionalno 'Becan'. On ima na sve prava, što njegov ovnujski mozak može poželeti. Da uđe u svačiji šator bez prijave, da pojede sveću, proguta sapun, šta više i po neki akt zubima da pocepa i paponjcima izgazi, sve Becko sme, pa ipak da ostane živ! I za sva ta rajska blagovanja on ima jedinu dužnost: da razgaljuje svoje pretpostavljene kada navali veliki posao, ili ih počne moriti jednolikost života. Na frontu je Becko i pozorište i bioskop.
Kao što možemo videti, već u periodu Prvog svetskog rata bioskop je sinonim za zabavu, koji ne gubi svoje značenje i jasno asocira na ovaj pojam čak i u teškim ratnim vremenima.
Ubrzani razvoj Srbije u okviru nove države Južnih Slovena posle Prvog svetskog rata donosi sve češće pominjanje bioskopa u štampi. Konteksti su različiti. Kao i svaka nova tehnologija u fazama svoje široke primene, i bioskop je nosio određene dileme i nedoumice.
Prosvetni glasnik od 1. juna 1924. godine donosi tekst o problemima u školama, u kome se bioskop povezuje sa dokolicom i negativnim ponašanjem mladih:
Evo nekoliko slika iz škole, iz kojih će se videti kakvo je stanje u školi, pa će se, posle, moći govoriti o sredstvima koja se moraju upotrebiti zarad popravke onoga što ne valja.
1. O jednome učeniku iz nižega razreda rekoše drugovi njegovi: da često ima novaca, da ima povelike sume, da troši mnogo....
2. Jedna gospođa dolazi da se obavesti o uspehu svoga sina, naravno pred kraj tromesečja...
3. Dete od 13 godina, jedinac jedne penzionerke, koja s malom penzijom tavori i radi pomalo tuđe, da bi za sina imala više, udarila je u gorak plač kad je od razrednog starešine dobila izveštaj da joj sin nema nijednu dobru ocenu. Zašto? Jer nije imao nijednog udžbenika. Sav novac, dobiven od matere za knjige, utrošio je odlazeći u bioskop i kupujući kojekakve besposlice.
Prosvetni glasnik od 10. januara 1930. godine, u okviru nastavnog plana i programa srpske pravoslavne bogoslovije, donosi preporuke za život crkvenog pastira, gde u odeljku nedozvoljenih zabava i razonoda pronalazimo i bioskop:
III odeljak: Život crkvenog pastira
1. Dom pastirev...
2. Domaći život pastirev...
3. Zabave i razonode crkvenog pastira: a) dozvoljene; b) nedozvoljene (pohađanje kafana, kartanje, gozba i veselje, lov, bioskop, pozorište, pušenje na ulici i dr.).
Ipak, uviđaju se i moguće pozitivne strane bioskopa, posebno u obrazovanju. Dr Miloš Đ. Popović piše u članku "Opštinski socialni institut i muzej – jedna preko potrebna ustanova", objavljenom na strani 120 Beogradskih opštinskih novina od 2. februara 1930. godine:
Beograd danas već ima ovaj odlično uređeni komunalno-socijalni list 'Opštinske Novine', pa bi se jedan deo istog mogao vrlo dobro iskoristiti za bilten Instituta, za popularisanje i pouku iz higijene i drugih socialnih pitanja. Institut bi izdavao i popularne brošure, letke, slike, i druga sredstva za te svrhe.
U istom smeru imala bi se organizovati popularna predavanja za omladinu i odrasle. Za ovu svrhu može se vrlo uslešno upotrebiti bioskop pomoću koga bi se vrlo lako širila mnoga potrebna znanja i obaveštenja. Svi bioskopi bili bi dužni da pored redovnih svojih predstava, koje bi takođe trebale da budu pod boljom kontrolom, uvek prikažu i po neku od ovih stvari.
Primećujemo jedan još uvek pomalo negativan ton u vezi sa redovnim bioskopskim repertoarom, ali svakako i uviđanje moći nove tehnologije u svrhe obrazovanja.
Prosvetni glasnik od 1. maja 1927. godine prenosi na strani 732 Odluku tadašnjeg ministra prosvete o podizanju Jugoslovenskog đačkog doma:
Dom će biti na Zapadnom Vračaru... Deca bi u njemu našla prenoćište i druge uslove za bavljenje u Beogradu, a da bi zgrada poslužila što bolje nameni, imaće salu za priređivanje koncerata, školski bioskop, školski muzej, biblioteku itd.
Važan dokaz etabliranosti bioskopa i filmske tehnologije kao pouzdanog nastavnog i obrazovnog sredstva, nalazimo na istoj strani u posebnoj preporuci šefa nastavnog odeljenja ondašnjeg ministarstva:
S. N. Br. 29.720. G. Arthur Rothgiesser, fabrikant iz Berlina, pokazao je pred inspektorima Ministarstva Prosvete, u samom Ministarstvu, i pred nastavnicima beogradskih srednjih škola, u II Muškoj Gimnaziji, svoj projekcioni aparat: Rothschloss Projektions Apparat fur Klassenunterricht. Kako se takav aparat sa filmovima odlično može primeniti za nastavu skoro svih predmeta koji se uče u srednjim školama (u geografiji, istoriji i u svim granama prirodnih nauka), to ga Ministarstvo Prosvete preporučuje pažnji direktora srednjih škola.
Po naredbi Ministra Prosvete, šef Nastavnog Odeljenja, Jov. Kangrga, s. r.
Postojanje bioskopa je u periodu između dva rata smatrano znakom posebnog kulturnog i društvenog napretka određenog dela grada. Beogradske opštinske novine od 1. juna 1936. na strani 523 prenose:
Da bi, bar u nekoliko, zadovoljili svoje duhovne potrebe, stanovnici sa udaljenih predgrađa počeli su sami da osnivaju svoje čitaonice, pevačka društva, svoje orkestre itd, koji im nadoknađuju ono što im udaljenost od centra grada uskraćuje. Predgrađe Kraljice Marije u ovom pogledu najviše napreduje, a iza njega ne zaostaju mnogo ni predgrađa: Čukarica, Banovo Brdo i Banov Šanac, koja imaju čak i svoj mali zajednički bioskop.
Mnoge tendencije u vezi sa bioskopima bile su aktuelne i u međuratnom periodu, gotovo isto onoliko koliko i kasnije ili danas. Tako na primer, Beogradske opštinske novine od 1. novembra 1938. na strani 848 postavljaju pitanje:
Drži se još i stara zgrada Narodne skupštine, u kojoj je danas bioskop "Odeon". Ta zgrada je podignuta 1882. godine. U njoj su se odigrali mnogi i krupni istoriski događaji. Iz poštovanja prema tradicijama zar se nije moglo bioskopu dati neko srpsko ime?
U istom periodičnom izdanju od 1. septembra 1929. na strani 45 saznajemo na osnovu "Odredbi iz zakona o taksama o naplati taksa kod Opštine Beogradske" da su bioskopi spadali u kategoriju najviše oporezivanih lokala i radnji:
Pored gornje takse za upotrebu kanala na prostore, plaćaće sopstvenici još i specijalnu taksu za upotrebu kanala na lokale i radnje i to:
a) Hoteli i gostionice I reda, barovi, varijetei, vinarske radnje i bioskopi mesečno po 33. - din.
b) Hoteli i gostionice II reda, i bifei mesečno po 23. - din.
v) Hoteli i gostionice III reda, kafane, aščinice, likerdžinice i poslastičarnice mesečno 18. - din.
g) apoteke, drogerije, pekarnice, lebarnice, bozadžinice, buregdžinice, kobasičarnice, mesarnice, škembarnice, cvećarske radnje itd. mesečno 14. - din.
d) konjušnice, štale, staje za stoku i garaže na svakih 20 KV. m. mesečno po 5. - din.
Period Drugog svetskog rata nosi neke specifičnosti u prikazu bioskopa u srpskoj štampi.
Prosvetni glasnik od 1. juna 1942. godine u članku dr. Hajnriha Gajslera "Vaspitanje za poziv u Nemačkoj" na stani 292 prenosi:
A kako onda da se spreči bežanje sa sela? Zacelo, može se i seoskom stanovništvu pružiti jedan deo draži koje grad pruža. I baš je nacionalsocijalistička Nemačka učinila u tom pogledu mnogo, te su i u najmanje selo došli bioskop i pozorište.
U istom periodičnom izdanju od 1. novembra iste te 1942. godine opisuje se negativan uticaj obaveza nastavnika vezanih za bioskope u prethodnom periodu:
Svakome Srbinu mora biti jasno šta znači srpska nacija, šta njega vezuje za tu naciju i kakve on dužnosti ima prema naciji. Mi se možemo ponositi svojim svetosavskim duhom. Jugoslovenskoj školi nije bio potreban nastavnik prožet svetosavskim duhom i osposobljen da uspešno izvrši svoj nastavnički zadatak u srednjoj školi. Zato on u toj školi nije imao uslova da se u tome duhu potpuno formira. Ova škola je to sistematski ometala.
Od nastavnika se tražilo da, kada nema časova, stražari po hodnicima, zamenjuje otsutne nastavnike... Sem toga nastavnik je dužan da vodi učenike na izlet, u crkvu, u bioskop, u pozorište. Na ovaj način njegova vaspitačka, nastavnička dužnost je potisnuta raznim drugim dužnostima.
Ipak, i za vreme ovog rata bioskop je ostao omiljena, ali i dozvoljena zabava. Na strani 19 časopisa Kolo od 8. avgusta 1942. godine pronalazimo vest o otvaranju nove bioskopske sale u Beogradu:
Ovih dana biće otvoren još jedap bioskop u prestonici. U prostorijama "Palasa" uređena je izvanredno ukusno i elegantno bioskopska sala i ovog bioskopa, još jedne nove kulturne tekovine Beograda. Uređeni su i foajei koji izvanredno prijatno deluju na posetioce. Parter i galerija imaju nešto preko 400 veoma udobnih sedišta u foteljama.
Na kraju prenosimo i jednu priču o današnjem bioskopu "Zvezda", nekadašnji "Koloseum", odnosno "Dvor", koja je štampana u časopisu Bodljikavo prase od 1. aprila 1944. godine, na strani 3, pod naslovom "Vojnik prvi put u bioskopu":
Pošto su bioskopi danas tako popularni, ne samo u Beogradu i u Srbiji već i u celom svetu, kojih teško da bi se moglo odreći ispričaćemo jedan zaista vrlo smešan i interesantan događaj (potpuno istinit) koji se desio u današnjem vrlo dobro poznatom beogradskom bioskopu 'Dvoru', krajem 1913. godine, kada je kod nas bioskop bio zaista redak i čudan pronalazak.
Neki oficir u Beogradu imao je svoga posilnoga, po imenu Boža, koji mnoge stvari nije znao. Jedne nedelje, reši se Boža da ode u bioskop 'Koloseum', da vidi i to 'čudo', jer to do tada nije nikad video. Kada se vratio kući upita ga oficir kod koga je Boža bio posilni, kako se proveo u bioskopu i šta je tamo video. Sad Boža poče da priča svoje utiske.
– Au, gos'n kapetane, ono jes baš pravo čudo, ali da vi pričam šta se meni desilo. Uđem ti ja u jednu veliku salu gde beše puno stolica na kojima je sedelo puno sveta. Sedoh ti i ja na jednu takvu stolicu. Najedanput se smrče i otvori se beo zid na dnu dvorane, i pojavi se jedan ovicir na belom konju, a pored njega je išao njegov seiz. Ovicir je jahao kroz šumu i uskoro dođe na jedan izvor, gde ga je čekala jedna, da prostite, vrlo lepa vrajla. Tu ovicir sjaha konja i predade ga seizu, a zatim se pozdravi sa onom vrajlom i pođoše sad zajedno malo dublje u šumu.
Tamo su nešto ćućorili i, da prostite, ovicir poljubi onu vrajlu nekoliko puta. Ali onaj seiz koji je ostao pored konja, ubio ga Bog, češka konju glavu i izjedna se vrti gledajući izjedna u ovicira i vrajlu šta oni rade. I pri tom se tako smeška kao da bi i on tako nešto radio. Al' mu vrag ne dade mira, nego pogleda pravo u mene, pa učini prstom prema meni, kao da me zove. – E, ne'š – razdra' se ja ljutito kolko me grlo nosi – ne'š da ti ja držim konja, pos' ti tvoj, drži ga sam!
Taman ja to rek'o a ono se odjedanput opet upali svetlost. A onaj narod oko mene smeje se ka da je poludio i kroz smeh me pita: 'A što nećeš da mu držiš konja?' – i jopet se smeje, sad kao još više.
– Nisam lud da mu držim konja, ako mu se drži neka ga drži sam! – naljutih se ja, što me oni ludi svet tako blesavo pita, i iziđo napolje jer su i drugi izlazili.
Ovaj smešan događaj izišao je sutradan u svim tadašnjim beogradskim novinama, i narod se slatko smejao neobičnom doživljaju vojnika Bože, koji se prvi put našao u bioskopu.
Kompletno pretraživu zbirku srpske istorijske štampe Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković" možete pronaći na internet adresi http://arhiva.unilib.rs/unilib/istorijskenovine.
.jpg)
