Izvor: Politika, 30.Nov.2014, 16:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bile su mi vezane ruke

Centralna banka nije mogla da spreči Miroslava Bogićevića da se zadužuje, jer nije njen posao da se utiče na kreditnu politiku banaka

Narodnoj banci, kao supervizoru finansijskog sistema, vezane su ruke, jer joj zakon ne dozvoljava da ranije i pravovremeno reaguje. NBS treba da ima veća ovlašćenja i da ima više stručnih ljudi. Važno je da joj se omogući blagovremeno reagovanje, a ne tek kada adekvatnost kapitala padne ispod 12 odsto. Počeo sam da menjam propise koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se odnose na kontrolu NBS nad radom banaka, ali moj mandat je prekinut posle dve godine donošenjem novog zakona o NBS kojim je izabrano novo rukovodstvo. Ne vidim da se u NBS radi na reformama propisa o kontroli nad bankarskim i finansijskom sistemu – kaže u intervjuu za naš list Dejan Šoškić, profesor na Ekonomskom fakultetu i bivši guverner Narodne banke.

– Najbolji primer da su NBS, kao supervizoru vezane ruke, jeste „Dunav osiguranje”. Još dok sam bio guverner videlo se da „Dunav” propada. Da su mu performanse sve lošije. Da ga neko loše vodi, a nije bilo nikakvih zakonskih nadležnosti da NBS bilo šta uradi. NBS može samo da kaže vlasniku, a to je država, da mu „Dunav” propada. Ali ako ova osiguravajuća kuća ne krši eksplicitno propise, ima likvidnost, adekvatnost kapitala, NBS ne može ništa, jer u tom trenutku ne predstavlja rizik za finansijski sistem. Sad država mora da ga nekako spasi i dokapitalizuje.

Kako se moglo dogoditi da državne banke odobravaju kredite preduzećima preko granice izloženosti i da NBS na to nije reagovala?

Ako banka verodostojno izveštava o svom poslovanju, nije moguće da banke imaju veće izloženosti (da neko dobije više kredita nego što je dozvoljeno), a da NBS sa tim nije upoznata. Ako postoji odstupanje to mora da izazove reakciju NBS. Ako nisu reagovali ozbiljno su se ogrešili o svoj posao. Drugo je pitanje da li su izveštaji bili verodostojni.

Ali zašto se to dogodilo uslovno rečeno domaćim, a ne i nekoj stranoj banci?

Suština problema u slučaju državnih banaka je neodgovornost prema državnom interesu. Ko i zašto, s kakvim motivima, u ime države, predlaže nekompetentne, nekredibilne članove UO. Država, ako je vlasnik, treba da štiti i uvećava svoju imovinu. Problem postoji kod državnih banaka u kojima u Upravni odbor banke šalju nekoga za koga čujete da je tu po nekakvoj nagradi. Kao, radio je u nekom ministarstvu, a nisu mogli više da ga plate, pa sad mu daju mesto u UO. Može on da dođe po nagradi, ali mora da bude kompetentan i kredibilan. U slučaju solidnih stranih banaka jasno je ko je vlasnik, i on, po pravilu, neće da kompromituje svoje ime. Ovdašnji direktori se ne usuđuju da rade mimo znanja vlasnika. Sistem odlučivanja funkcioniše. U Agrobanci 80 odsto je bio privatni kapital, a vlasnici nisu uspeli da uspostave kontrolu i sami smene loše direktore. Kako to? Očigledno je da je sistem bio takav da favorizuje pojedinačnog najvećeg akcionara, a to je država. Potpuni je nonsens što akcionari Agrobanke hoće da tuže državu. Pa država treba da tuži njih što su, ne kontrolišući sopstvenu banku, izazvali štetu i trošak za državu. Njihov kapital je imao negativnu vrednost i oni nemaju šta da traže.

NBS svaki put mora da da saglasnost na izbor menadžmenta banke i nadzornog ili upravnog odbora, a bilo je jasno da ti ljudi nisu iz sfere bankarstva, već su iz sfere politike. Zašto je NBS davala saglasnost za izbor takvih ljudi?

Možemo postaviti i drugo pitanje: Zašto su takvi ljudi uopšte predlagani i birani od strane vlasnika banaka, to jest države, ako je ona vlasnik? Upravo i o tome govorim kad pominjem potrebu unapređenja regulative. NBS ima ovlašćenja samo da proveri ispunjenost zakonskih uslova koji su postavljeni dosta široko i kroz koje se mogu provući mnogi koji ne zaslužuju da budu u upravi banaka. Po Zakonu, od pet članova upravnog odbora samo tri moraju imati iskustvo u oblasti finansija. I dalje je, nažalost, tako. Kada sam, za vreme svog mandata, želeo da uvedem testiranje bankarskog znanja za kandidate za članove upravnog odbora, upravo zbog nekih ljudi koje je predlagala država, rečeno mi je da NBS nema te nadležnosti i da rizikuje upravni spor. To je, takođe, primer da su NBS delom vezane ruke.

Premijer Vučić je avgustu 2012. godine izjavio da ste po nalogu Srđana Šapera i Dušana Petrovića zaposlili u Narodnoj banci 100 članova Demokratske stranke.

To nije istina.

Da li je NBS, dok ste Vi bili guverner, nekome uskratila odobrenje za člana Upravnog ili Nadzornog odbora?

Da. Za vreme mog mandata mnogima su uskraćena odobrenja za imenovanje. Mnogima je verovatno kredite trebalo i uskratiti, ali NBS nije imala zakonsku osnovu da to učini. Ipak, ako govorimo o državnim bankama i državnim predstavnicima u izvršnim i upravnim odborima, ne treba zaboraviti gde leži izvor ovog problema. Država (ministarstvo finansija) sama predlaže svoje predstavnike u upravi banaka. Ona mora da predloži kvalitetne, kompetentne i kredibilne ljude, svesne da njihovo odlučivanje treba da štiti i uvećava državnu imovinu Srbije. Dakle, ljude koji imaju znanja, ali i otporne na političke ili neke druge interesne uticaje. I to bi trebalo da je normalno. Onda je saglasnost NBS na njihovo imenovanje samo formalni čin, i to bi, takođe, trebalo da bude normalno.

Da li ste nekom domaćem biznismenu uskratili dozvolu za povećanje udela u nekoj privatnoj banci?

Da, više puta.

Kome?

Nisu važna imena. Odbijen je zahtev, ne ličnost. Kada su tajkuni vlasnici banke, oni najčešće i nažalost, nemaju ambiciju da se dugoročno bave bankarskim poslom i zaradom iz tog posla, već banku doživljavaju kao privezak za svoju poslovnu imperiju, da iz te banke izvuku sve što mogu, a to kod drugih banaka ne prolazi. Vlasnici banke ne raspolažu samo svojim kapitalom, već i novcem ulagača. Specifičnost bankarstva je u tome što se traži samo 12 odsto kapitala vlasnika u odnosu na rizičnu imovinu banke. Sve drugo je tuđi novac. I otuda je stabilnost banaka javni interes. Još jedan problem u regulativi NBS su uslovi za sticanje svojine u nekoj banci gde su praktično isti uslovi za pet, 25, 33 i 51 odsto udela. Ti uslovi ne mogu biti isti i to mora da se menja.

Da li je NBS mogla da reaguje u slučaju Miroslava Bogićevića koji se kod raznih banaka zadužio pola milijarde evra?

Nije mogla, zato što NBS nema nadležnost da sprečava privrednike da pokušavaju da se zajme. Nije to posao NBS. Ako neko misli da NBS treba da ima podatke o svim potencijalnim dužnicima i da kaže taj može ili ne može da dobije kredit, promašio je temu. U svetu i kod nas postoje centralne evidencije zaduženosti dužnika, ali supervizor nema mandat da se meša u kreditnu politiku banaka.

Kako se moglo dogoditi da u Univerzal banci jedan akcionar poput Miroslava Bogićevića može da sa manje od pet odsto vlasništva omogući sebi, i svojim povezanim firmama, više kredita nego što to propisi dozvoljavaju?

Tako nešto je zabranjeno. Treba proveriti i verodostojnost tekućeg izveštavanja banke NBS, jer se ovakve izloženosti banke redovno izveštavaju tromesečno i svako odstupanje od propisa je moralo izazvati bar postupak posredne kontrole sa odgovarajućim merama NBS. Regulativa bankarskog poslovanja je takva da se posebno ograničava i prati izloženost banke prema povezanim licima među kojima su akcionari banke posebno regulisani i prema njima važe stroža ograničenja u vezi s tim koliko banka sme da ih kreditira.

Da li su za to odgovorni samo menadžeri banke?

Za odluke o odobravanju kredita odgovoran je u prvom redu onaj ko odluke donosi, a posredno i onaj ko bira donosioce odluka. Odluke donosi izvršni odbor, odnosno direktori i upravni odbor banke. Skupština akcionara bira upravni odbor, a upravni odbor bira direktore. I tu su stvari jasne. NBS nije ni interni ni eksterni revizor banaka. NBS ne bira ni upravni odbor ni izvršni odbor banaka, čak ni državne predstavnike u ovim organima ako ih ima tj. tamo gde je država suvlasnik ili vlasnik. NBS je supervizor poslovanja banaka zadužen za finansijsku stabilnost i otuda nema nadležnosti da donosi odluke o kreditiranju već da prati ukupnu kapitalizovanost i likvidnost banke i saglasnost njenog ukupnog poslovanja sa propisima. Poslovna banka može da pravi gubitke, a da posluje potpuno u skladu sa propisima, kao i svako drugo preduzeće. Dok god poslovna banka poštuje propise i ima dovoljnu likvidnost i kapitalizovanost, NBS nema nadležnosti da se meša u njeno poslovanje. Pravljenje gubitaka nije protivzakonito. Tek kada banka izgubi odgovarajuću kapitalizovanost i likvidnost, NBS može da reaguje.

Zašto, dok ste bili guverner, niste rešili slabe tačke u sistemu kontrole NBS nad poslovnim bankama?

Započeo sam. Definisane su oblasti u kojima je potrebno unaprediti sistem supervizije banaka, kao i konkretne mere i izmene regulative, sa ciljem smanjivanja rizika ponavljanja skrivanih gubitaka kao u slučaju Agrobanke. Pripremljen je i nacrt smernica za unapređenje sistema davanja saglasnosti na sticanje vlasništva u domaćim bankama. Jedna od mojih poslednjih odluka na mestu guvernera bila je da se tokom leta 2012. sprovedu vanredne kontrole u državnim bankama koje su dobile državnu pomoć. To su bile Razvojna banka Vojvodine, Privredna banka Beograd i Nova Agrobanka. Za septembar 2012. u pripremi je bio sastanak sa svim direktorima svih državnih finansijskih institucija, uključujući i osiguranja, radi njihovog upoznavanja sa novim merama i striktnijom supervizijom NBS... Ali.. 

Jovana Rabrenović

objavljeno: 30.11.2014.

Nastavak na Politika...