Izvor: Politika, 15.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bicikl uma
Svako se seća svoje prve ljubavi, prvog automobila, prvog zaposlenja pa i – prvog kompjutera. Govorim o svojoj generaciji, rođenoj oko polovine prošlog veka, stasaloj već sasvim negde oko '75. i tada već u "udruženom radu", da bi se sa početkom osamdesetih suočila i sa prvim igračkama nadolazeće informatičke ere, sa velikim entuzijazmom ih prigrlila, ili sa strahom zaobišla – kako ko.
Bio sam u ovoj prvoj grupi, a nostalgiju za vremenima prošlim podstakla mi je vest da su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se prošlog ponedeljka u Silicijumskoj dolini okupili pioniri kompjuterske ere – Džek Tremiel, Stiv Vožniak, Vilijam Lou... Prvi je pokretač jedne od najuspešnijih kompjuterskih kompanija tokom osamdesetih, drugi koosnivač Epla, treći otac Aj-Bi-Emovog Pi-Sija...
Okupili su se u Muzeju kompjuterske istorije da bi se ispričali o starim dobrim vremenima i proslavili jedan rođendan: 25-godišnjicu od pojavljivanja prvog istinskog "kompjutera za mase", mašine koja je imala oznaku "Sommodore 64", a postala je nezaobilazni deo istorije digitalne ere kao najprodavaniji pojedinačni model računara svih vremena. Kako to slovi u Ginisovoj knjizi svakojakih svetskih rekorda, prodat je u 30 miliona primeraka.
Ono što je na početku veka za automobilsku industriju značio "ford T", to je "komodor 64" bio za kompjutersku: bio je prvo pristupačno i svestrano upotrebljivo vozilo na tada još netrasiranoj informatičkoj autostradi.
Vrata sajber univerzuma otvarao je za 595 dolara. Kada je debitovao, na važnom elektronskom sajmu u decembru 1982, bilo je i drugih računara – "epl" ili "atari" na primer – koji su mogli da učine isto ili slično, ali za tri puta više para.
Iz današnje perspektive, ovaj iščezli dinosaurus je takođe imao veliko telo i malu glavu: samo 64 kilobajta radne memorije, od koje je, kad se pokrene, trećina već bila zauzeta, sa radnim taktom od samo tri i po megaherca. Ali ipak, sav u jednom ne baš savršeno oblikovanom "komadu" sa tastaturom na vrhu, "komodor" je impresionirao. Kad se priključi na televizor, pa se sa kasetofona učita program, eto dotle neviđenog zadovoljstva u novom interaktivnom svetu u kojem mašina ne samo da nešto radi za nas, nego nam se i odaziva, strpljivo izvršava komande i ispunjava želje.
"Komodor" je više nego ostale igračke iz tog toba ("spektrum"), nagovestio zavodljivu moć kompjutera kao "bicikla uma", ali i "mašine za uživanje", pokazavši prvi put da jedan uređaj čoveka može da "zarobi", da ga namami da uz njega provodi sate i sate, proizvodeći uz to i kolateralno odsustvo iz kreveta (ponekad i bračnog). Mi, zreliji, pravili smo se kao da nešto važno radimo, dok su dečaci, užarenih očiju, savladavali "nivoe" nove vrste stripova u kojima su, uz pomoć "džojstika", mogli da upravljaju avanturama i sudbinama svojih junaka.
Posedovati tada "komodor" bilo je mnogo uzbudljivije nego danas imati moćan Pi-Si. Pre 25 godina moglo je samo da se sanja kako će jednog dana biti moguće da se sa kompjuterom u krilu "dovlače" podaci iz svakog kraja sveta čak i kad ste na plaži, kao i da će po jedan moćan kompjuter svako nositi u džepu (mobilni telefon). Sanjalo se – i obistinilo se.
"Komodor" je brzo posle rođenja stigao i kod nas, u dolazeću revoluciju uključili smo se bez oklevanja. Ne znam koliko ih je tačno prešlo granicu, ali pamtim da su trgovci iz Šilerove ulice (ne one zemunske) zadovoljno trljali ruke: minhenska Schiller Strasse je bila glavno izvorište računarske tehnologije i za naše mase i za naše klase. Tada nam nisu bile potrebne vize, a imali smo i para, mada je bilo drugih prepreka, pre svega onih carinskih. Srećom, monitor se tada još mogao deklarisati kao televizor.
Dve godine posle "komodorovog" rođendana u "Politici" pokrećemo sopstveni "Svet kompjutera" i slavimo mogućnosti ovog i njemu sličnih kompjuterskih čuda, ali opisujemo i domaće prvence, "orao" ili "lolu" napravljene u Beogradu, u Nišu ili Varaždinu, koji su, nažalost, bili mrtvorođeni. Ali smo bar pokušavali.
U popularnim radio emisijama kao što je bio "Ventilator" Zorana Modlija, povremeno se čulo neprijatno krčanje i pištanje – emitovani su kompjuterski programi koji su se mogli snimiti na kasetofon i potom pokrenuti na kompjuteru.
"Komodor" se predao na Cebitu, elektronskom sajmu u Hanoveru u martu 1994, pošto ga je pregazio po rođenju godinu dana mlađi, ali u međuvremenu stasali Pi-Si, koji se nametnuo kao standard. Kompanija Džeka Tremiela je samo mesec dana kasnije bankrotirala. Ostali se nisu osvrtali – zagledani samo u budućnost stigli su tu gde su sada, što će reći da su odmakli prilično daleko.
[objavljeno: ]
