Izvor: Politika, 16.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bi li" pipava komitetska politika" bila bolja
Ova sednica je simbolički bila jedna od prekretnica naše novije istorije. U tekstu pred vama bih se pozabavio istorijskim preduslovima za taj preokret u partijskoj politici. Milošević je za svoj dolazak na vlast upotrebio dvostruku taktiku. Na jednoj strani je stare partijske kadrove, sa Ljubičićem na čelu, zadobio odbranom socijalizma i titovskog nasleđa. Nezadovoljnike je pridobio nagoveštajem veće otvorenosti u javnom životu i ,,olako obećanom brzinom" u rešavanju srpskog nacionalnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pitanja.
Ništa u njegovoj politici nije bilo suštinski novo.
Godinama pre Osme sednice srpsko rukovodstvo, sa Stambolićem na čelu, vodi ogorčenu borbu za integrisanje Srbije u jednu celinu. Od 1986. godine i propasti poslednjeg političkog procesa (suđenja šestorki) režim je digao ruke od potpune kontrole javnosti. Mi danas imamo jednu idealizovanu perspektivu osamdesetih godina, a o sedamdesetim da i ne govorimo.
Miloševićevi tadašnji protivnici i njihovi današnji politički potomci sebe prikazuju kao prosvećene tehnokrate, koji bi kompromisima i pipavom komitetskom politikom uspeli da reše srpsko pitanje bez sukoba sa skoro svim narodima SFRJ i svetom. Možda su i u pravu, ali se sa posttitovskim režimom desilo nešto slično kao sa režimima u carskoj Rusiji posle Februarske revolucije.
Jeste, i tamo je bilo sposobnih birokrata i ljudi koji su nastojali da reformišu krto carstvo. Prekasno.
Možda je tako bilo i sa titovskom i posttitovskom državom. Nasuprot idealizovanoj slici, to je bila jedna trula građevina. Politička elita je žmurila pred problemima. Na primer, u rezolucijama 10. kongresa 1974. godine više pažnje je posvećeno Vijetnamu, Kambodži, Laosu i Čileu, nego nacionalnim odnosima. Sedamdesetih je zaista zavladala ,,šutnja" kako to zovu u Hrvatskoj. Ustav je napravljen tako da se ne može menjati, a pogotovo je bila zanimljiva konstitucionalna prepreka da iko nasledi Tita. To je bilo zakonski nemoguće. Zemlja se pretvorila u labavu koaliciju republičkih i pokrajinskih oligarhija (plus možda, vojska) koje su funkcionisale po principu nemešanja u tuđe stvari, doteranom do apsurda. Recimo, pokrajinske kosovske vlasti nisu dozvoljavale republičkoj inspekciji da ispita problem zagađenja Ibra fenolom.
Svi znamo o ogromnim međunarodnim kreditima stucanim u paralelnim investicijama. Na sve to nadovezala se globalna kriza dugova i naftni skok iz 1979. godine. Tito je imao i tu sreće, pa je umro na samom početku sloma. Jugoslovensko rukovodstvo oštrim restrikcijama potrošnje pokušava da vrati dugove, a da pri tome ni ne pipne osnove sistema. Tek od sredine osamdesetih, režim priznaje da ima neke ,,krize".
U martu 1981. godine, albanska omladina radikalizuje svoje političke zahteve. Uskoro se javlja i politički pokret kosmetskih Srba. U labavijoj medijskoj atmosferi izveštaji o bezakonju, nasilju i zulumima dovode srpsku javnost do ogorčenja. Masovni politički protesti Srba i Albanaca su zapravo prethodili pokretima masa zemljama Varšavskog pakta, koji su krajem te decenije srušili komunizam. Zašto se to nije desilo u Jugoslaviji? Ne može se reći da je razlog nacionalizam. Mađarski, poljski, baltički pokreti su isto bili nacionalistički i usmereni na obnovu nacionalne državnosti.
Upravo je Osma sednica jedan od razloga.
Od tada je narodno nezadovoljstvo, umesto da se usmerava ka zahtevima za demokratizaciju i promenu sistema, usmereno na podršku grupi partijskih dogmata. ,,Mitinzi istine" 1988. i 1989. godine su okupili milione ljudi, pod zapaljivim nacionalističkim parolama. Čak i autentični društveni protest, kao štrajk rakovičkih radnika, uspešno je preusmeren u ,,državotvornom" pravcu. Dok je komunizam svuda padao, Milošević je Gorbačovu nazdravljao za pobedu socijalizma, a u poslednjoj godini su njegova supruga i nažalost neki čuveni filozofi, zastupali ,,nepartijski pluralizam".
Dva dana posle pada Berlinskog zida, u Srbiji se održavaju jednopartijski izbori sa više kandidata. Srbija je takođe poslednja održala višepartijske izbore. To kašnjenje zbog dogmatskog slepila je sigurno puno koštalo Srbiju. Naravno, ne zaboravljamo ni spoljni činilac, sa svojim ljubimcima i predrasudama.
Ipak, naši političari su učinili sve da svoju zemlju prikažu kao poslednji bastion dogmatizma.
[objavljeno: ]
