Izvor: Danas, 04.Jun.2015, 11:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez vodiča, mapa i plana
Za ovaj grad je grehota pisati turističke putopise, u stvari - za bilo koji grad, jer turizam kao da ima cilj da sakrije suštinsko, dušu grada, a u prvi plan postavi opšte, čak banalno. Otići u prestonice i posećivati zgrade parlamenta (zgrada ko zgrada), besmisleno je gubljenje vremena. Od grada uvek očekujem da mi pokaže neku priču koja se nigde ne može pročitati, sem u njegovim ljudima, atmosferi i lutanju kroz ulice. Nisam obišla Vijećnicu, niti mesto gde je Gavrilo Princip ubio >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Ferdinanda, čak nisam ručala ni kod Ferhatovića. Moje Sarajevo vezuje se za neka čuvenja, porodična, stare slike sa igranki i teferiča, iako ja lično nemam konekcija sa gradom, prvi put sam sada ovde, ali lepo je znati.
Andrić piše: "To je grad, u svakom smislu te reči. Počevši od onog fantastičnog smisla koju ta reč ima u bajkama što smo ih slušali kao deca ('Pa onda ih dovedoše u jedan v-e-liki gr-a-a-d')", a Vinaver pak opisujući Beograd primećuje da je njegova specifičnost upravo vezana za to da se putnik kad dođe na stanicu mora ispeti u grad, a ne sići u grad. Sarajevsko silaženje strmo je, zbog brda koja ga okružuju sa svih strana. Ali, to je zaista grad, kako Andrić više puta naglašava, i priznaje, na divan način, da Sarajeva i Bosne nikada nije morao da se seća - jer ih nikada nije ni zaboravio. Čitajući njegove opaske, shvatam da je to zaista ta slika, da se Andrić bolje čita kada se te stvari vide pred svojim očima. Ne samo most na Drini, on je topos, već upravo Sarajevo, čiji je naš pisac bio i đak. "Zaista vidim, ne u sećanju nego pred sobom! - strme sokake iznad Sarajeva, kojima se kao dečak penjem u rano jutro." Nobelovac, inače odmeren u izrazu, u ovim zapisima deluje vrlo intenzivno, sa svim ovim uzvičnicima, i jakim rečima. Potražila sam to Sarajevo, bez vodiča, mapa i plana.
